Nikad ne reci nikad…

Nama kao porodici, ali i pojedinačno, trčanje se nikada nije nametalo kao opcija. Iako smo redovno dolazili i većim delom staze trčali Trku zadovoljstva

na Beogradskom maratonu, nismo ga nikada uzimali za ozbiljno kao vid rekreacije. To nam je uglavnom bila prilika za dobro zajednički provedeno prepodne, obično sunčano, kao i mogućnost da pokupimo neke poklone od sponzora. Od rekreacije, svako je imao nešto svoje: džudo, fudbal, joga, teretana, bicikl. A onda se desila jedna teška godina i mnogo toga se promenilo. Najpre naš stav prema trčanju i svemu što ga prati.

Vreme u kome živimo je moderno i istovremeno zahtevno, puno izazova koji nemaju mnogo zajedničkog sa vrednostima na kojima smo mi odrastali i stasavali. Neshvatljiva brzina tehnološkog napretka nametnula je društvene mreže kao imperativ. Model življenja, fizičkog izgleda i prikaza života kao savršenog, u svakom pogledu, postao je blago rečeno zastrašujući. Radi se dugo i neumorno, svaki slobodan trenutak je dragocen i kratak.

Rekreacija nam je svima potrebna, mada niko nije voljan da sebi tek tako uskrati vreme za odmor i zabavu. Učimo decu strpljenju i doslednosti, a lako nalazimo izgovore da ne odemo na trening ili makar u laganu šetnju na kraju dana. A o tome da vreme prolazi, da smo svakog dana manje zdravi i da okolnosti u kojima živimo doprinose opštem ubrzanju života da i ne govorimo!

Uključili smo se jedan po jedan u trkačku priču, iako je za mene i dalje nashvatljivo da sam krenuo prvi! Nikad nisam bio ljubitelj fizičke aktivnosti, teretane, vežbe, tegovi, borilačke veštine ili tome slično nikada me nisu naročito privlačile. Pokušavao sam, nekad i na silu, trudio se da zavolim bilo šta što je tamo bilo na programu i repertoaru, ali nije bilo nekih većih pomaka. Uglavnom sedeći poslovi koje obavljamo, pravnik i profesor nemačkog, svakako da nisu doprinosili dobrom fizičkom stanju. Onda se kao najbolja i najprihvatljivija aktivnost otvorio bicikl, tj vožnja i tempo u sopstvenom ritmu, kilometraža kao stvar inspiracije i vremena, lepi predeli…

Igrom slučaja i različitih zdravstvenih okolnosti odlučio sam da 2016. godine, u svojoj 45-oj godini, probam sa školom trčanja.

Sama ideja da me neko uči da trčim bila mi je skroz nejasna i dovoljno intrigantna.

Zahvaljujući kondiciji stečenoj vožnjom bajsa, ušao sam u grupu prethodno delimično pripremljenih i polako je počeo da me obuzima osećaj da jedva čekam da odem na trening. Napredak je bio vidljiv i opipljiv, svakog sledećeg vikenda uz sve duže i zahtevnije kilometraže.

Gospođa se pridružila ekipi šest meseci kasnije. Društvo koje smo upoznali je bilo raznoliko, ljudi uglavnom mlađi od nas, različitih interesovanja i navika, a svima je zajedničko to da želimo da se bavimo trčanjem.

Korist od trčanja, pored sve boljeg fizičkog stanja, izdržljivosti i lakoće kretanja, bila je jasno vidljiva i na ostalim poljima. Koncentracija je bila bolja, jednostavnije sam uspevao da sagledam i procesuiram veliku količinu podataka na poslu i da sve bolje i jasnije komuniciram sa kolegama i klijentima. Nije više bilo nerešivih problema, nego samo novih izazova kojima smo pristupali sa mnogo više entuzijazma i dobre energije.

Otvorio se neki sasvim novi svet planiranja vikenda, nabavljanja opreme, razgovora o patikama, načinu ishrane, lečenju povreda, blagodeti ispijanja piva… Odjednom sam bio svestan paralelnog univerzuma organizovanih trka, putovanja, druženja skoro svakog vikenda u godini, kako u zemlji tako i u inostranstvu. Kao rekretivci u pravom smislu te reči, uživamo u ovakvim događajima, zato što predstavljaju spoj više blagodeti u kojima se do tada nismo nalazili. Mi smo odlučili da spojimo lepo i korisno i da uključimo i naslednika u celu priču. Inače smo upućeni jedni na druge i provodimo svo slobodno vreme zajedno, pa je bilo i logično da oplemenimo život i sportskim putovanjima.

Prva zajednička trka bila je Kopaonik Trail Run 2017, što je bio vrhunski provod i doživljaj. Nama, kao zakletim neskijašima, to je bio prvi boravak na Kopaoniku, puno nas je bilo u istom smeštaju, zajedno smo jeli, pili, pevali, trčali, pa onda uživali u opuštanju uz pasulj i krofne.

Upoznali smo bolje ekipu, uspeli na licu mesta da sagledamo i shvatimo šta zapravo znači ta famozna razlika u godinama i to na neki manje vise bezbolan način, prilagodili smo se jedni drugima i uživali u planinskom vikendu.

Trinaestogodišnjak je trčao sa mnom, junački se izborio sa prvih 7km traila i osvojio 3. mesto u kategoriji ispod 18.godina! Kakvo iznenađenje i oduševljenje!!!

Od tada je Kopaonik trka i letnji provod koji se ne propušta! Kada sam prvi put trčao sa detetom, ne znam da sam bio zabrinutiji ili ponosniji. Zavoleo sam Kopaonik i trail trčanje samo zbog toga. Toliko je bilo lepo biti deo tog tima, deo atmosfere gde nas dvojica bodrimo jedan drugoga, pomažemo se na usponima i brinemo da stignemo na cilj nepovređeni i ispunjeni. Naravno da smo onda zajednički bodrili i podržavali i trećeg člana našeg porodičnog tima u njenim uspesima!

Zaista je sjajno videti kako je svako pojedinačno ali i kao životni i sportski tim rastao i razvijao se, i kako smo, posle samo četiri godine bavljenja trčanjem, dobili neophodnu dozu samopouzdanja, i stekli saznanje o tome šta znaci biti uporan i istrajan i zašto sve što započneš, moraš i da završiš.

Tokom godina smo zajedno smo trčali trke i sakupljali medalje u brojnim gradovima, na planinama, uz reke i jezera Srbije. Pamtimo štafetu u Somboru, maskirali smo se i jurili vino i lepe okrepe oko Palićkog jezera, trčali Coca Cola Run trke na Ušću, savladali Jelašnicu, Grzu, Šabac, Taru…. Njih dvoje su istrčali 10km na Kozari pod jezivim vremenskim uslovima, divan sunčani zimski dan pretrčali preko Banj brda kod Banja Luke.

Uz pomoć trčanja, obišli smo najlepše gradove Evrope. Siguran sam da bi svi ovi gradovi izgledali mnogo manje atraktivno, da posete njima nisu bile začinjene i magijom trka. Svaka znamenitost i poznati objekti izgledaju još moćnije kada su puni trkača i publike koja nas na svakom koraku bodri. To je jedinstvena energija koja se ne može porediti ni sa čim i neki sasvim novi kvalitet života.

Od potrebe da se pokrenemo i ne ucrvljamo u svakodnevnoj rutini, postalo je sasvim prirodno da smo spremni i spakovani da krenemo put nekog narednog trkačkog uživanja.

A ta i takva promena, koja je postala i naša svakodnevica, poboljšala nas je na svim frontovima. Novi ljudi, novi prijatelji, nove priče, nova energija i sve to zahvaljujući tome što smo pustili trčanje u naše živote. Sebi smo bolji, a samim tim i drugima!

Porodica Kaličanin 🙂

Pročitajte i ostale, veoma inspirativne blogove na temu fizičke aktivnosti i koliko nam to pomaže da budemo bolji u svim oblastima života.