Prvi put kada sam čula da porodica Sandić putuje biciklima na udaljenu lokaciju bila sam u isto vreme fascinirana i uplašena. Fascinirana hrabrošću i spremnošću da se neko upusti u to, još pored toga da na takvo putovanje ide sa tri deteta od kojih najmlađe ima 3 godine i još ni ne vozi bicikl iskreno ne znam da li mi je više ličilo na naučnu fantastiku ili na ludost.

Sa druge strane, verovatno kada je prevladala misao da je to ludost došli su i strahovi i razne misli

• “pa kako će sa takom malom decom na tako ozbiljno putovanje???“,
• “šta ako pokisnu, pa se neko od njih razboli?“, “šta ako izgore na suncu?“,
• “šta ako ostanu bez hrane ili vode?“

i tako dalje nizale su se misli “šta ako….?“. I bilo mi je jasno da je to moja anksioznost i način na koji sam ja odrastala i da to nema veze sa njima i onda sam se vrlo brzo vratila divljenju i oduševljavanju i  naravno navijanju za njih da sve prođe u najboljem mogućem redu.

Krenula sam da razmišljam o tome kako mi danas živimo i kako imamo gomilu nekih kvazi potreba koje podrazumevamo a zapravo se ne zapitamo – šta fali i da pokisnemo?

Da li će nam zbog toga zasigurno nešto faliti? – Ne, neće. Namerno govorim o kiši, da ne odem predaleko ali ne mogu kada je to nažalost današnja realnost – a to je da većini tinejdžera danas je wifi “potreba“ i da ne mogu da zamisle svet bez toga.

A svet je tako mnogo više, ako umemo da gledamo, da čujemo, da okusimo, pomirišemo i dodirnemo – da budemo prisutni. 

 

Zapravo sam se vratila na to šta jesu naše potrebe?

 

Prve na lestvici su one bazične potrebe za hranom, vodom, sigurnošću.

U tom kontekstu, šta prethodi jednom ovakvom putovanju jeste jedno ozbiljno planiranje i ne sumnjam da su i njima došle neke misli slične mojima i da su se unapred pobrinuli i isplanirali da niko ne ostane gladan. Kada sam ih pitala koliko su planirali putovanje, dobila sam odgovor da je ideja postojala duže vreme a posvećeno planiranje je trajalo mesec dana što govori u prilog tome da su prošli sve svoje „šta ako…?“ pitanja i još važnije pronašli odgovore na njih – što je jedini način suočavanja sa strahovima i anksioznošću. Tek kada su dobili podršku od drugih ljudi bili su u potpunosti spremni da se upuste u ovu avanturu.

Sledeće na lestvici jesu emotivne odnosno socijalne potrebe:  potreba za ljubavlju, povezanošću, pažnjom, deljenjem, razumevanjem, uvažavanjem, igrom, prihvatanjem, poštovanjem itd.

Deci je najveći poklon vreme provedeno sa roditeljima, kada smo usmereni jedni na druge, kada ih čujemo. Razmišljam kako je to kada smo kao porodica zajedno svaki dan i ceo dan i možemo da podelimo jedni sa drugima svoje misli i osećanja.

Mislim da porodica Sandić zna kako to izgleda, kada se izmestimo iz nemirne svakodnevice gde imamo hiljadu i jednu obavezu i ništa ne stižemo već umesto toga imamo jedan cilj ispred sebe – zacrtano odredište i imamo jedni druge.

Hijerarhijski više potrebe su mentalne odnosno intelektualne gde spadaju potrebe za učenjem, izazovom, istraživanjem, kreativnošću itd.

Pitam se šta su sve naučile ove tri devojčice Teodora, Sofija i Iskra tokom putovanja od 1300km biciklima kroz razne države. Od teorijskog znanja npr. koji je glavni grad neke države ili neka znamenitost grada, videle različite životinje i čule različite jezike itd. Do praktičnog znanja kako rešiti neki problem koji nam se nađe na putu, jer znamo da koliko god unapred planirali uvek može nešto da iskrsne ili da se pokvari, kako postaviti šator, kako upaliti vatru, kako tražiti pomoć kada nam je neophodna, kako se nositi sa izazovima koji su pred nama, kako biti odgovoran prema prirodi a i prema sebi.

Naime jedan deo puta – oko 200km su odlučili da pređu vozom zbog nevremena, što govori u prilog tome da moramo da se prilagodimo trenutnim uslovima i da treba da budemo fleksibilni i da vodimo računa o sebi. Samo iz ove jedne odluke roditelja deca su mogla da nauče više stvari.

Najviše potrebe, one koje možemo zadovoljiti jedino ako smo zadovoljili sve prethodno pomenute, su duhovne potrebe: potreba za smislom, autonomijom, razvojem, doprinosom, pripadanjem, samostalnošću, samoaktualizacijom itd.

Devojčice su sigurno rasle na ovom putovanju i kroz primer svojih roditelja učile o tome šta znači kada tragaš za svojim smislom, kako radiš na tome da budeš deo i da doprineseš zajednici. Koliko je važan osećaj pripadanja zajednici može da se vidi po tome da je najstarija devojčica Teodora na pitanje šta je ponela sa putovanja, prvo se setila svih dobrih ljudi, koje su sreli na putovanju, koji su im na neki način pomogli ili im bili podrška.

Važnost zajednice ove devojčice uče iz primera, naime imala sam tu čast da lično upoznam Biljanu Sandić i mogu reći da me oduševilo koliko ima ideja i volje da bude aktivan učesnik u zajednici i da radi na stvarima koje čine opšte dobro.

 

Iako verujem da ovakvo porodično putovanje ima mnogo benefita, smatram da nije za svakoga, a svakako ne po svaku cenu. Iz tog razloga ja neću propagirati da je to nešto što treba svako da uradi, ali sa druge strane propagiraću da je važno da se zapitamo koliko smo se udaljili od prirode, a ne samo od prirode već i od nas samih.

Koliko se zaista posvetimo tome šta nam se dešava u toku dana, šta osećamo, šta mislimo i kako se ponašamo i šta se dešava našim bliskim ljudima?

To je pitanje koje bih volela da postavite sebi.

Znam da je teško, da se brzo živi, da moramo da radimo u krajnjoj liniji da preživimo. Ali da li zaista nema vremena da se zastane svaki dan na 10 minuta, da li nema vremena da se provede kvalitetno vreme sa decom svaki dan barem 10 minuta a za vikend neka bude sat vremena? Ne moramo da pređemo kilometre biciklom – iako bi to bilo divno, dovoljno je šetnja kroz šumu ili piknik na travi pri čemu je bitno samo da smo zajedno.

Najvažnija lekcija koju možemo da prenesemo deci jeste da osluškuju sebe i regulišu svojim osećanjima, da budu aktivan član zajednice i da neguju prirodu. Navela sam lekcije ali one se ne prenose predavanjem već ličnim primerom.

 

Čini mi se da porodica Sandić prilično uspeva u tome. Želim im puno kvalitetnih momenata na sledećem putovanju.

 

– – – – – – –

Martina Heđi Kirić,

master psiholog i sistemski porodični psihoterapeut

https://www.instagram.com/centarmotivacija?igsh=MWI3YW14cTYzaDc5eQ==

https://www.facebook.com/share/wxthRtuD9XVATytq/?mibextid=LQQJ4d

– – – – – – – – –

Kako je izgledalo porodično putovanje porodice Sandić od Srbije do Švajcarske možete videti OVDE

Zapratite FAMILY NATURE ADVENTURE

Instagram 

Facebook