Da li je sebično uzeti par dana samo za sebe?
Da li sam samoživ ako to uradim?
Šta će porodica reći?
Šta će ljudi reći?
Da li to radim samo da bih se hvalio ili iz neke druge potrebe?

Svi znamo za onu čuvenu grčku izreku „UPOZNAJ SAMOG SEBE“ koja je ispisana na ulazu proročišta u Delfima, pre dva i po milenijuma. Samo je pitanje da li uopšte poznajemo sami sebe i koliko radimo na samospoznaji. Koliko vodimo računa o svom razvoju? O svom razvoju na svim poljima ili smo mišljenja da znamo više nego što drugi znaju, da nemamo šta novo naučiti, da smo „X“ puta dokazali koliko smo u pravu mi, a ne druga strana…. Pa do toga „šta oni meni imaju pričati o meni samom? Pa valjda ja znam sebe“…

Jedan od principa NLP-a je da:

SVAKO ZA SEBE BIRA NAJBOLJU OPCIJU

Trebalo mi je malo vremena da ga „svarim“ i prihvatim. U suštini to ne samo što je istina nego nam pomaže da se oslobodimo i određenih stega, skrupula, lažnih normi, sumnjive etike…

Zar nije sasvim normalno za sebe želeti najbolje? Kao što je normalno da će i drugima, iz našeg okruženja, biti mnogo bolje što je nama bolje! Kada nam je dobro možemo lakše i drugima dati dobro. A onda do izražaja dolazi ona stara „DOBRO SE DOBRIM VRAĆA“ i tako pokrećemo pozitivnu uzročno posledičnu vezu.

Sve to mi je pomoglo da prihvatim da je sasvim u redu što povremeno poželim da budem sam sa sobom i da to uopšte nije zanemarivanje porodice, posla, društva… Naprotiv, svi budemo na dobitku. Zamislite tek moju sreću kada sam posle PCM testiranja dobio i zvaničnu potvrdu da mom tipu ličnosti i te kako treba povremena samoća.

Posle tih mojih izolacija, koje su do sada trajale od 1 do 3 dana stvarno smo svi imali dobit. Velika je i dobit porodice. Ne samo da se malo poželimo već imamo i kvalitetniju komunikaciju. Ponovo primećujemo neke stvari koje smo vremenom počeli da podrazumevamo i prihvatamo zdravo za gotovo.

Fizička aktivnost mi uvek pomaže da se neke kockice slože u mojoj glavi.

Da rešenje samo dođe do mene tokom tih aktivnosti, bez intenzivnog traženja rešenja. Neke od najboljih ideja sam dobio tokom tih dana. A tek lično zadovoljstvo tokom priprema, tokom aktivnosti pa kada završite započeto.

Svi smo bili u prilici da osetimo zadovoljstvo i posebno raspoloženje posle dobre šetnje, kratkog trčanja ili vožnje bajsa. Da kažemo sebi: “Uh, kako je ovo dobro. Moram to češće da radim!“ Zašto to ne radimo je verovatno tema nekog narednog bloga. ?

Zamislite tek kakav je dobar osećaj kada za to odvojite celi dan ili par dana!

 

 

Čak i kada sam u društvu pa planinarim, trčim ili vozim bajs imam vremena da budem sam sa sobom. Dok uživam u posmatranju i slušanju prirode, u svežem i čistom vazduhu, u fizičkom naporu koji ulažem i kalorijama koje trošim i te kako oslobađam pritiska svoju desnu hemisferu mozga. Svi znamo da je ona zadužena za kreativnost i maštovitost a bez toga nema stvaranja i dobiti, bar nama preduzetnicima. ?

Ovo su bila moja objašnjenja zašto volim te „malo duže“ aktivnosti i zbog čega me ne grize savest zbog toga.

Želim sa vama da podelim dve stvari koje su mi se desile tokom zadnjeg bicikliranja, kada sam prešao 440km sa 4500m uspona za tri dana:

Krenuo sam na višednevnu vožnju, dobro natovarenim bajsom, spreman za sve situacije tokom 3-4 dana.? Pripreme su bile takve da sam imao 3-4 vožnje od po 50-75 km, pa 3-4 vožnje od po 100 km, i jednu sa 1/3 opterećenja stvarima (oko 10kg) od 165 km. Sve su bile ravničarske osim poslednje koja je bila preko Deliblatske Peščare.

Napravio sam i rutu vožnje kao i spisak šta sve treba poneti. Sve uredno spakovao sa spiska, ali nisam sve to natovario na bajs. Tako da ću naredni put da imam i kontrolni spisak šta natovariti na bajs. ?

Ne bih da opisujem po danima, jer sam to objavio i na društvenim mrežama nego ću samo napisati te dve stvari koje sam pominjao:

Promena plana

Drugog dana sam gotovo tri sata kasnije krenuo od planiranog, sa Peštera. Jednostavno nisam mogao da se odvojim od porodice Cucak i njihove predivne zajednice koja broji 13 članova. Najstariji od 80 leta, a najmlađi od 10 meseci. Posle savršenog doručka bilo je tu i zanimljivih ideja oko toga šta bismo mogli zajedno da uradimo jer ja sam definitivno zaljubljen u Pešter. ?

U Novom Pazaru sam se video sa drugom Nedžadom iz Merino World odeće od extra fine merino vune, koju od srca svima preporučujem. To je pravo uživanje i za letnje i za zimske aktivnosti. Ja te majice, kratkih ili dugih rukava, nosim u svim situacijama. Ovo nije plaćena reklama. ?

Elem, tako ja stignem, nekih 3 sata kasnije od planiranog, do Raške i skrenem ka Kopaoniku, sa željom da na vidikovcu Vikend naselja podignem šator i tu dočekam divan zalazak i isto tako divan izlazak sunca. Napravio sam pauzu u Kaznovićima kako bih se spremio za finalnih 25 km od čega je oko 20 km uspona.

Tokom celog dana osećao sam blagu bol i probadanje u levom kolenu. Bio sam svestan da ne stižem  u 19 č. nego ne pre 22 č. i da nema ništa od podizanja kampa na željenom mestu. Sve to je malo poljuljalo moj prvobitni plan. Međutim i dalje sam bio spreman da i po noći vozim uzbrdo do Kopaonika. Posle razgovora sa ljubaznim trgovcem iz prodavnice mešovite robe u mestu Kaznoviće, promeno sam plan.

Kako je on izvršio presudan uticaj da dođe do promene? Plan koji sam bio spreman i sa „načetim“ kolenom da realizujem i da stignem po mraku…

Posle našeg ćaskanja, kada se upoznao sa mojim planovima, uzeo je svoju olovku i na svom notesu nacrtao tačku gde smo sada (A), gde je Koponik (C), i Biljanovac (B) mesto na kom se uključujem prilikom vraćanja sa Kopaonika i prolaska kroz Jošaničku Banju. To je izgledalo kao jednakostranični trougao a on je kao veoma iskusni trgovac znao da mi ne može prodati nešto nego da ja moram da  poželim to da kupim. Da bi mi iznošenjem svog mišljenja, koje je bilo suprotno od mog, još više učvrstio u mojoj odluci. Samo mi je rekao: „ Vi najbolje znate šta je najbolje za Vas!“ i pustio me da donesem odluku.

U tom trenutku sam rešio da ne idem na Kopaonik nego da se vratim za Rašku i nastavim ka Kraljevu pa dokle stignem.

Zbog čega je ova odluka bila posebna za mene?

Nisam se osećao poraženim jer nisam ispunio prvobitne ciljeve. Nego sam u obzir uzeo nove okolnosti i na osnovu njih odredio nove ciljeve. Na taj način pokazao veliku fleksibilnost i spremnost za nešto novo. Zbog svega toga sam se osećao veoma dobro i bez velike žali za Kopaonikom. To mi je samo napravilo mogućnost da napravim posebnu rutu posvećenu Kopaoniku.

Priznaćete, bolje je na Kopaoniku ostati dve noći od jedne. ? ? ?

Zašto sa vremenom više ne primećujemo neke stvari?

Treći dan putovanja je bio od mesta Pobrđe ka Divčibarama. Dobrih 70 km sam vozio Ibarskom magistralom pa se onda odvojio i preko Guče i Požege došao do cilja. U odnosu na prva dva dana napravio sam neuporedivo manji broj fotografija. Iako okruženje možda meni nije bilo najizazovnije, sigurno je dovoljno lepo da napravim bar približan broj fotki, a ne svega 10ak u odnosu na ranijih minimum 50 okidanja.

 

Ovo je moje razmišljanje o tome, do kojeg sam došao tokom poslednjih par sati vožnje:

Vrlo lako se naviknemo na lepo. Vrlo brzo počnemo to da podrazumevamo kao nešto što je sasvim normalno i da više nema potrebe da to ističemo. To nam se dešava u skoro svim situacijama. Bilo da smo otišli na more, na planinu i u kupovinu, ili u našim emotivnim vezama.

Bračne veze bih posebno naglasio. Dok smo u procesu „zavođenja“ ili „medenog meseca“ u stanju smo da primetimo sve što je lepo i da to istaknemo kod partnera. Da ga pohvalimo za svaku sitnicu. Da budemo najpažljiviji slušaoci i bez prekidanja saslušamo svaku izgovorenu reč. Obratićemo pažnju na odgovore uz usredsređenost neurohirurga. Bićemo uzor pažnje i interesovanja.

Zašto to ne radimo stalno? Svakog dana? Zašto više ne primećujemo te neke posebne momente, situacije, prilike? Čak nam se dešava da tu brigu, empatiju i ukazivanje poštovanja pokazujemo više prema drugima nego prema najbližima iako smo svesni da bi to trebalo da radimo.

Ne posedujemo mentalnu disciplinu da to pretvorimo u automatsku radnju

Zaboravljamo. Nešto nam odvlači pažnju. . A u suštini ako nije najvažnije, onda nije ni ništa manje važno da to činimo svakodnevno sa našim najbližima. Da otvorimo čula i konačno ponovo počnemo da primećujemo sve te lepe stvari koje nas okružuju, koje drugi čine za nas… da prestanemo da podrazumevamo!

Samo treba da se setimo da to činimo sve vreme. Nije teško biti fin a naši najbliži to najviše zaslužuju. Možda da se na kraju dana zapitamo:

• Da li sam danas mogao da budem više pažljiv prema partnerki?
• Da li sam danas mogao da budem više pažljiv prema najbližim?
• …

Ovo je već tema za poseban blog posvećen ovoj meni vrlo bitnoj temi.

A vi možete da napravite sebi mali spisak otvorenih pitanja, sličnih navedenim i da počnete da primećujete te male stvari koje nam svima mnogo znače.

Da budemo bolji prema drugima. Da imamo bolju i kvalitetniju komunikaciju.

Mi ne možemo menjati druge, ali možemo sebe. Budite sigurni da će to drugi vrlo brzo primetiti i zahvaljujući Vašoj promeni i sami početi da se menjaju.

Ja ću ga sigurno još danas da ga napravim i da se trudim da ga svaki dan brojčano vrednujem.

Izađite u prirodu. Prirodi se molite – ona nas je stvorila! – Žan Žak Ruso

Čak i u prirodi možete pročitati ostale priče sa našeg BLOGA  ?

Vaš MTB_SCOUT

 

• 

  Svitanje na Divčibarama

• 

  Svitanje na Divčibarama

• 

  Divčibare

• 

  Pogled sa Javora

• 

  Pogled sa Javora

• 

  Sjeničko jezero

• 

  Pešterska visoravan

• 

  Kraj dnevne ispaše

• 

  Jutarnja muža ovaca

• 

  Jutarnja ispaša

• 

  ORGANIC doručak

• 

  Start drugog dana

• 

  Pre Tutina

• 

  Pešterska visoravan

• 

  Pešter

• 

  Pešterska visoravan - blog - FOKUS trening centar

• 

  Pešterska visoravan

• 

  Pešterska visoravan

• 

  Pešterska visoravan

• 

  Pešterska vioravan

• 

  Pešterska Visoravan

• 

  Centar Novog Pazara

• 

  blizu Guče

• 

  Samo jedan selfi za 3 dana