063 269 685‬ info@fokuscentar.rs
Kao i većina pripadnika moje generacije s početka sedamdesetih kao tinejdžer sam se bavio sportovima s loptom, provodeći mnogo vremena po raznoraznim novosadskim terenima za basket. Tokom studija u prvoj polovini ljutih devedesetih, glavni „sportovi“ su mi bili izlaženje i studiranje. Potom sam počeo da radim na Filozofskom fakultetu kao asistent, dakle posvetio se nauci i nastavi, magistrirao 2003. i doktorirao 2010. godine. Mnogo sam putovao naučnim poslovima, išao na duže moto ture Evropom ili Balkanom, držao se neko vreme u prihvatljivom fizičkom stanju, jer sam voleo da pešačim i da istražujem okolne planine kuda god sam odlazio. Ali dok sam pisao doktorat platio sam cenu, ugojio se, uspeo da prebacim 100 kg težine i pomno odnegovao bolove u leđima. Tešilo me je jedino to što su razlozi bili objektivni, časovi, razne druge obaveze na poslu ali i razni poslovi, političke borbe, putovanja… Iskreno, nisam previše brinuo, jer sam sebi dao obećanje da ću se posvetiti sportu čim odbranim doktorsku disertaciju. I tako sam, na nagovor jednog drugara, počeo da  treniram aikido (onaj japanski, tradicionalni). Redovno sam odlazio na treninge kod odličnih majstora Jovice Regodića i Nemanje Popovića, tri ili četiri puta sedmično, prilagođavao postepeno svoje telo ovoj složenoj japanskoj veštini. Osećao se napredak u pokretljivosti, držanju tela, a smanjivala se i kilaža. Aikido sam trenirao 5 ili 6 godina, bio na mnoštvu seminara, sticao pojaseve. Povremeno smo odlazili na Frušku goru zajedno, čak smo završili, kao šetači, i jednu od staza Fruškogorskog maratona. Sa prijateljima sam tih godina 2012-2015. gotovo svakog vikenda išao u šetnje na Frušku goru, odlazio sam i u Julijske alpe, Dolomite, muvali smo se oko Grosgloknera. Osećao sam uvek neki višak, neku dodatnu potrebu da ubrzam ili da radim neki dodatak treninzima, ili da tokom planinarenja dodam sebi poneki kilometar. Tako sam u novembru 2014. počeo da odlazim pre treninga aikida da trčim na lepo uređeni novosadski kej, najpre sam smenjivao trčanje i hodanje, a potom sam počeo da trčim svakog drugog dana oko 5 km. Posle godinu dana, u decembru 2015. u 43 godini istrčao sam svoj prvi polumaraton sa vremenom 1:52:35. Potom u 2016. trčim polumaratone u Rijeci, Novom Sadu, Budimpešti, Apatinu, a 2017. u Somboru, Novom Sadu, opet Apatinu, kao i par trka na 10 km (Bečej, Kula).

Iako sam počeo da trčim po asfaltu, moj tajni motiv je u stvari bio da treniram za brže autonomno ili poluautonomno kretanja po planinama. Negde u to vreme Marko Nikolić počinje da radi na razvoju skyrunning-a (nebeskog trčanja) u Srbiji. Pošto sam već znao za takve trke iz Dolomita, odmah sam se učlanio u Skyrunning Asocijaciju Srbije, ali te prve 2015. godine nisam bio slobodan nijednog vikenda rezervisanog za trke. Tako moja trejl „karijera“ počinje odlaskom na Kopaonik Sky Trail 5. marta 2016. To je bila trka po zaleđenim ski stazama, koja je startovala u 5 ujutro „dole“ u Brzeću (bilo je -7) a trebalo je da se završi najduže za 4 sata, to jest u 9 časova „gore“ u hotelu Grand na Kopaoniku. Popeo sam prvi uspon prilično energično, nisam tada još znao da rasporedim snagu, ali išlo je dobro sve dok me nisu probili vetar i hladnoća, onda su krenule muke s gubljenjem enerije i volje, i bio sam siguran da neću stići za 4 sata, pogotovo što mi je GPS sat govorio da imam još čitava 3 km do cilja. No SUUNTO je verovatno zbog hladnoće pogrešno očitavao distancu i ja ipak u neverici stižem „čak“ 9 minuta pre limita, i to me ohrabruje da krenem dalje.

Od 2017. donosim odluku da više ne trčim trke na asfaltu, jednostavno nisam u tome video nikakav lični izazov. Potom sam krenuo da trčim previše kilometara po brdima, pa sam imao sitnije probleme s kolenom, koje sam rešio mirovanjem i povećanjem obima treninga na ravnom (sećam se da sam te godine zbog bola u kolenu morao, po preporuci lekarke, da odustanem na Srednjem Zapadnom na Fruškogorskom maratonu). Godine 2017. istrčao sam još u organizaciji Skyrunning Srbija Babin Zub Sky Trail na Staroj planini (24 km, 1300+/1300-, uspona i silaska), kondiciono i tehnički izuzetno težak 4. Sokolov put na Suvoj planini (30km, 2270+/1600-), kao i nekoliko kraćih brdskih trka (Gradac Vidra Trail kod Vlade Panića, Fruška Gora open…). Naredne zime relativno redovno treniram sa ekipom iz Atletsko-rekreativnog kluba Fruška gora, kao i sa mnogim drugim sportistima, često bržim od mene, ali raspoloženim da provedu par sati u prirodi. I sam sam tokom ovih godina nagovorio neke ljude, planinare ili atletičare, da se priključe ovom sportu. Pozitivna energija je deo lepote ovog sporta, kao i činjenica da on još nije toliko komercijalizovan da bi se sve gledalo kroz prizmu uspeha i novca.

Godine 2018. odlučujem da se ogledam u ultramaratonu (odnosno u stazama dužim od klasičnog maraton, tj. od 42 km), a da pritom nikada nisam istrčao klasični ulični maraton. Pojačavam treninge, tako što u kasnu zimu i na proleće svakog vikenda radim vezane treninge, dan za danom, svaki dan po 20-25 kilomatara trčanja na Fruškoj gori. U dužine od preko 50 km ulazim postepeno. Najpre krajem marta trčim Goč Sky Trail (30km, 2000+, 1500-). To je prelepa trka čiji je start bio iz srednjovekovnog grada Magliča i koja je zadala velike muke organizatorima, jer je svega par dana ranije pao ogroman, dubok, teški i mokri sneg koji je bukvalno ispario kada je ojužilo noć uoči trke. Potom idem na 100 milja Istre na žutu, tada najkraću, a za mene u stvari najdužu do tada stazu (41km, 1100+), i završavam među prvih sto takmičara od gotovo 500, što mi je ulilo dodatno samopouzdanje s obzirom na moj veteransko-rekreativni status.  U maju 2018. zvanično postajem ultramaratonac: trčim trku „Midžor“ od 57 km (2500+), bio sam zadovoljan rasporedom snage i načinom kako sam realizovao trku (za nešto manje od 9 sati).  Početkom jula odlazim na Rtanj Sky race ali odustajem na pola, jer znam da me za dve nedelje čeka teška trka u Austriji (na cilj stižem asfaltnim putem da dočekam pobednika Bazića). Uslovi na Rtnju bili su vrlo teški, odlaže se start zbog kiše, a za njom ostaju blato, velika vlaga i sparina. Učim kada i kako odustati, što je važan nauk za ultratrejl i za boravak u planini uopšte. U julu iste godine trčim Grossglockner Ultra Trail (50 km, 2000+/2500-). To je bila veoma teška trka, jer je u pitanju velika visina, dva puta se po tehnički najtežem zamislivom terenu (uključujući i sneg) penjemo sa 2000 na 2500 metara i silazimo, prolazimo kroz ceo masiv ispod glečera i vrhova Grosgloknera od Kalsa do Kapruna. Vreme je bilo toplo, mislim da nikada više vode nisam popio, bukvalno sam u nekim trenucima lizao led sa glečera. U septembru slede Bukovački maraton na Fruškoj gori (35km), i Postojna Slo Trail (50K, 2200+) sa prelepim prolazom kroz Rakov Škocjan (to je jedina trka na kojoj sam dosad promašio markaciju, pa je za mene bilo skoro 53 km). Sledeću sezonu 2019, počinjem sa Vodno-Matkom kraj Skoplja (42K 3100+/2400-), dužom i težom ekstremnom trkom koju savladavam dobro, ali baš zato odustajem nakon teže prve dve trećine u realnom strahu da se ne povredim ili ne preteram, jer sam imao važnije planove za dva vezana ultra vikenda u maju, kao i za Staru Planinu gde sam nameravao da trčim bezmalo 100 km. To proleće 2019. mi je do sada najuspešnije razdoblje u ultratrejlu: trčim svoja najbrža vremena najpre na Fruškogorskom maratonu (56K)  i u Vipavi u Sloveniji (oko 50K) da bi trku „Kopren“ na Staroj Planini u organizaciji Skyrunning Srbija (93km sa 4000m uspona i silaska) prešao za 16 sati i 41 minut, s tim da sam u cilj ušao sa osmehom i rezervom snage. Osećaj da ste za jedan dan prešli čitavu planinu je nešto što se ne može opisati. Potom slede iscrpljujuća Jadovnik ekstremna trka u dužini od oko 50km kroz iznenađujuće težak teren i letnje nevreme, potom trka na Pohorju kod Maribora u Sloveniji koja me namučila jer sam u nju ušao umoran, divna Sinjajevina u Crnoj Gori po velikoj vrućini… Pokazalo se da je posle trka oko 100 km dužine bolje neko vreme aktivno odmarati.

Priča se, naravno, nastavlja. Treninge trčanja kombinujem sa treninzima snage i vožnjom bicikla, s tim da rekreativni nivo na kom sam podrazumeva oko 30 sati treninga mesečno. Aktivnost u kojoj najviše učestvujem pored trčanja jeste planinarenje, na koje obično idem ili sam ili u dobrom, odabranom društvu: tokom poslednje dve-tri godine planinario sam na mnoštvu planina — Dolomiti, Grosglokner, Rila (Musala), Komovi, Maglić, Visitor, Sinjajevina, Veliki Korab i sa albanske i sa makedonske strane, Galičica, Titov vrh, kao i drugi vrhovi Šar-planine i Prokletija, sam sam obišao centralni masiv Pirineja i više puta Julijske Alpe (Triglav dva puta, Mangart, Bovški Gamsovec, Malu Mojstrovku…). Redovno odlazim na treninge po planinama u Srbiji, više puta na Rtanj, Zlatibor, Rudnik, Beljanicu…  Uglavnom treniram u brdima (oko 80 odsto trkačkih treninga, najveći deo na Fruškoj gori). Dakle, moj put rekreativnog planinskog trkača kroz fizičke aktivnosti mogao bi se ovako sažeti: planinarenje (od Kopaonika i srednje škole sporadično, potom od 2000. relativno sistematično), aikido (od 2011-2016), trčanje (od zime 2014, prema Stravi do sad pretrčanih 9732 km; godišnje  oko 2000 km sa 60-70000m uspona), vežbe snage (od 2019), bicikl (sezonski od 2019, najintenzivnije na proleće, kao zamena za trčanje, u najjačem mesecu do sada 360km sa oko 2300 m uspona). Postoji tu nešto što izgleda kao paradoks: što više obaveza i poslova imam, tim više vremena nalazim za treninge. Ali to samo liči na paradoks, jer jedno hrani drugo. Svakako, za treninge treba mnogo manje vremena nego za bilo šta drugo čime se bavim.

Nisam čovek koji voli preterivanje i fanatizam. Zato ne bih mistifikovao ni načine treniranja ni ishranu, jer tu nema gotovih recepata, svako je priča za sebe. Rekao bih samo da je važno sve raditi istrajno i sa uživanjem, ali uz postepeno izgrađivanje svesti o svojim mogućnostima. U ovom sportu, a verovatno ni u drugim aktivnostima, nema naglih skokova bez docnije skupo plaćene cene. Za kraj, moram da kažem kako moj glavni motiv i nije da budem sportista, trkač, ultramaratonac, već da uživam u prirodi što više, što dublje i sa što manje ograničenja koja mi nameću one nužnosti čije uslove mogu sam da menjam.

Vladimir Gvozden, profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu

https://www.facebook.com/vgvozden

https://www.instagram.com/vgvozden12/?hl=en