Ekipa koja je na terenu i igra protiv nas basket, nema pojma. Ali ni mi iz nekog razloga, ne možemo da damo koš. To me užasno nervira i donosim odluku da idem na silu i da završim basket sam. Trčim kao lud s loptom, dolazim do linije bacanja, rotiram pogrešno desnu nogu u punom trku i skačem. Pre samog skoka čujem kako mi u kolenu puca sve što može. Ali iz nekog razloga čim sam skočio zaboravljam na to. Gadjam koš, promašujem, doskačem na povređenu nogu. Naravno nema šta da me zadrži i padam iz punog  trka, iz skoka, na teme. Ne znam više ništa.

U Urgentom sam, snimanje glave… potres mozga, podliv u temenom delu, nagnječen temeni deo, gips na koleno… Posle par meseci operacija, još 3 meseca da uopšte mogu da savijem koleno pod uglom od 70 stepeni…meseci i meseci terapije. Od tog 21. avgusta 2011. do marta 2012. sam na bolovanju.

U Martu se vraćam na posao. Cele  te godine hodam kao po jajima. Savijam nogu kući na silu, kad idem niz stepenice kleca mi koleno. Pošto sam uvek voleo da se družim sa ljudima u naredne 2 godine, glavne aktivnosti mi postaju pivo i roštilj sa drugarima. Godina 2013. stajem na vagu i vidim 120+ ali čak ni to mi ne pali lampicu, čak ni to što mi je desna noga i dalje nesigurna i primetno tanja od leve.

Ono što me je trglo iz te letargije, besomučnog nabacivanja kilograma ,prežderavanja i hodanja sa povremenim klecanjem kolena jeste jedna klupa na Adi Ciganliji. To je bila klupa na koju dodjem sa par drugara, ponesemo pivo i sedimo, pricamo i pijemo. Ispred klupe malo, malo pa neko protrci. Kad sam bio vec malo zagrejan od piva, ustao sam i kao neko ko je celog zivota igrao basket, po automatizmu krenuo da trcim. Ali cvrc!! Desna noga kleca!! Ja sa svojih 33 u to vreme ne mogu da potrcim!!! Ej!! Nekad covek treba da se oseti nemoćno. Za mene je to bio trenutak samospoznaje.

Od sutra sam počeo da šetam oko Ade, pa posle par dana da kombinujem hodanje sa trčkanjem( kaskanjem). Cilj mi je bio da postignem pravilan pokret. Da trčim normalno, makar 50m. Posle par meseci sam u tome i uspeo. Ali kad sam u tome uspeo, da li mogu da spojim jedan krug oko Ade? 7.7km. Spojio sam ga. Sreća do neba. Od danas neću da trčim manje od kruga na Adi. Ali posle nedelju, dve, eto drugog pitanja u glavi. Da li mogu 2 kruga? Mogu!!! Ja sam car!!! Ali čekaj pa to je 15.5 km? Da. Polumaraton je 21.1? Da. Pa meni fali još 5-6km i eto ga polumaraton.

Prijavio sam i istrčao Beogradski polumaraton u Aprilu 2015. Vreme u cilju 2.08h. Nakon toga još par polumaratona i eto onog nagnječenog mozga sa novim pitanjem 🙂 A maraton? Da li možeš to? Plavi krug oko Ade, Novembar 2015. Eto ga. Moj prvi maraton. 42.2km.

Nikad ništa teže u životu nisam uradio. Ali sam ga završio 🙂 EJ!! 42.2km sa 109 kila u tom trenutku. I dalje deb’o al maratonac 🙂 I tako, nastavio sam sa treninzima, primao čestitke porodice, rođaka, onih drugara što pijemo pivo 🙂 I sve mi prija. I skinuo sam 10+ kila, i pritisak se vratio u granice normale i noga profunkcionisala i sad sam maratonac, to ne može svako. Međutim ili sam nagnječio mozak na pogrešnu stranu ili nešto drugo ali već neko vreme mi se mota po glavi da probam triatlon. Gledam one triatlonce na slikama, svi su jaki i fit, kao vitezovi. Plivaju kilometrima, pa voze bajk, pa trce….To je to! Novi izazov 🙂

Ali čekaj, pa po netu ne mogu da nadjem klub u BG-u. Izbacuje mi Pančevo, Bor….Kako da treniram triatlon kad ne znam kako? Nailazim na kontakt trenera Nemanje Koraća i krajem Januara ga kontaktiram i dogovaram da se vidimo. 08.02.2016. (na moj 35. rođendan) se nalazimo na bazenu „11. april“ i dogovaramo da sutra krenemo sa saradnjom.

Na prvi trening plivanja sam došao bez naočara, prvu dužinu u bazenu sam spojio tek Aprila, baš je bilo izazovno naučiti plivanje, pa onda vožnja bajka u grupi… Svi lagano gaze 30kmh, a ja jedva održavam tempo sa njima… Uf, prvih par meseci je baš bio izazov.

Triatlon je sport koji obuhvata plivanje, biciklizam i trčanje. Svaki od ovih sportova zahteva određenu opremu. Međutim, iznenadio sam se da to uopšte ne mora da bude toliko skupo, koliko sam pronalazio na netu po forumima. Ukratko, biciklizam je najskuplji. Bajk sam platio 300e, kacigu, sprinetrice i sve ostalo za bajk, ukupno još  50e. I to je to. Za plivanje sam za naočare dao 800din, kupaće sam imao :). Za trčanje ti trebaju patike, šorc i dve tri majice (dobiješ ih na trkama).

Te 2016. sam odradio još 2 maratona, 1 plivački maraton, 3-4 sprint triatlona (750m plivanja, 20km bajka i 5km trčanja) i jedan Olimpijski (1,5km plivanja, 40km bajka i 10km trčanja). Na kraju godine sišao na 100 kila. Nije loše… 2 godine pre toga sam imao 20 kila više.

Ono što sam primetio pored skidanja težine i reguliasanja pritiska, jeste da imam mnogo više energije i na poslu i ovako. Kako fizičke, tako i mentalne. Takodje, svakodnevnim treningom sam utrenirao da budem disciplinovan. Nema posla koji nisam završio ako ga počnem. Lepo…

2017. Jedan polumaraton, a pre njega 40km bajka (to mi je bio tzv Brick trening) i eto ga PB 1,48, zatim 3-4 sprint triatlona, jedan olimpijski, jedan plivacki maraton, na kom sam se popeo na postolje. Srebro u kategoriji! Ehej, pa godinu dana pre toga sam tek ucio da plivam.

Te godine sam odradio i prvi Half ironman. 1,9km plivanja, 90 km bajka i polumaraton 21.1 km trčanja. Ovo je trka koja je bila održana u Keszhtely-ju u Mađarskoj. Pored trkačkog dela koji je izazovan, a što je izazov veći, to je zadovoljstvo dostignućem veće, ono što je lepo kod ovih trka, je što skoro uvek ide ekipa ljudi. Nas je bilo desetak. 3 dana u Madjarskoj, još trka, druženje. Srce puno, duša prepuna

Idemo dalje. Kraj 2017. Gotova sezona. Rekapitulacija:

2014. Imao sam 120+ kila, visok pritisak i nisam mogao da trčim, jer mi je noga bila slaba posle operacije.

2017. 20+ kila manje, 10tak polumaratona i to zvaničnih, na treningu istrčan polumaraton više puta, 3 maratona, 2 plivačaka maratona, 10tak „kraćih“ distanci triatlona i dva poluironmana. Skoro svaki dan treniram, osećam se snažno i zadovoljno, uspešno se oslobađam stresa sa posla na treningu, upoznao sam dosta sjanih ljudi, pa i putovao i po zemlji i van nje. Prijavio sam već treći poluironman za proleće u Zadru i imam već ekipu sa kojom idem. Biće i super trka i putovanje i druženje. Ali ponovo kopka nešto. A ceo Ironman? Da li se i to može?

3.8km plivanja, 180km bajka i 42.2km trčanja posle svega ovog. Oko 70 ljudi iz Srbije je uspelo da završi ovu trku. Cilj je završiti. Vremenski limit 17h, mada već u tom trenutku znam da mogu dosta bolje i da to neće biti tema. Gledam sajt www.ironman.com, trka u Kopenhagenu u Avgustu 2018. Prijavljujem pod naletom adrenalina. Ukratko, do same trke me je držala euforija.

Treninzi, pa kalkulacije, pa plan putovanja. Išao sam sa suprugom. Pa zamišljam kao prolazim kroz cilj i spiker čita moje ime, pa kako su me upisali na listu Ironamana is Srbije. Pa u sledećem trenutku se vratim u realnost. Bukvalno ceo dan se krećeš i to intenzivno. Milijardu stvari može da pođe mimo plana. E tu je sva suština i veličina izazova koji nosi Ironman trka. Pored ogromne posvećenosti i discipline koju moraš posedovati da bi svoj organizam, treningom, doveo u stanje da može da izdrži taj napor, moraš imati i dovoljno discipline na samoj trci da bi unosio hranu i vodu u određeno vreme i opet ćeš potrošiti više nego što je organizam uspeo da apsorbuje. Znači poslednjih 20tak kilometara trčanja moraš imati i mentalnu snagu, kako bi završio. A ovo je samo deo koji se tiče tebe. Za 12.46 min, koliko mi je trebalo da završim trku, padala je kiša, grejalo sunce, duvao vetar, u vodi meduze, na bajku pored puta polomljeni bajkovi i ljudi koji nisu imali sreće pa je ili pukla guna ili su se sudarili sa drugim takmičarem, jer je pala koncentracija… na trčanju sam ih vidjao kako leže pored staze i dolazi hitna….šta god da se desi, moraš da se u trenutku adaptiraš, da prihvatiš i nastaviš da se krećeš.

To je suština Ironmana. To je lepo opisao Andrew Starykowicz, profesionalni Ironman triatlonac: „Gvožđe nije tako tvrdo. Ali i ne treba da bude. Da su hteli da pokažu da je Ironman neko ko je beskonačno tvrd nazvali bi ga Dijamantman. Jer dijamant je neverovatno tvrd. Ali ako ipak dođe do prevelikog opterećenja, ona samo pukne islomi se na parčiće. Gvožđe jeste tvrdo ali se ipak savija pod opterećenjem. Savijaće se i uvijati ali neće pući!“ U skladu sa tim i moto trke u Kopenhagenu „This is not a tea party“

I nije! Plivanje sam odradio odlično, 1,06h za 3,8km. Bajk malo preko 6h ali na 140. km bajka mi se dešava ekslopzija u stomaku. Jedva se suzdržavam da ne odem u WC. U tranziciji nakon bajka odlazim u WC i imam šta da vidim. Krv. Medjutim, pošto već neko vreme imam ovakvo iskustvo, čak sam i posetio doktora godinu dana pre toga i on je pretpostvaio da imam hemoroide, pa rekoh sebi, vrv je zbog opterecenja. Nastavio sam dalje. U toku trčanja sam morao da još 5-6 puta da stajem i odlazim u WC. Svaki put krv. Ništa, nastavljam. I završavam nakon 5 i kusur sati kobinacije trčanja i WC-a kao Ironman, za 12h 46min.

Mesec dana nakon ove trke sam završio još jedan poluironman i otišao kod lekara, da proverim problem koji imam sa hemoroidima, jer se javlja povremeno već par godina, a na trci u Kopenhagenu je bas bilo izraženo. Posle svih pregleda i rezultata dobijam dijagnozu Ulcerozni kolitis. To je autoimuno oboljenje, gde imuni sistem napada debelo crevo. Prilično ozbiljno oboljenje, zbog čega u nekim zemljama ljudi odlaze i u invalidsku penziju. Ali ja se osećam prejako, ništa mi nije jasno. Mesec dana nakon ovoga pregleda, stanje mi se pogoršava i završavam u bolnici.

Gubim jos 10 kila ali ovog puta zbog bolesti. Na intenzivnoj sam terapiji kortikosteroidima i imunosupresivima. Stavljaju me na listu za biološku terapju. Međutim, već nakon 10 dana izlazim iz bolnice, već u malo boljem stanju. Na prvom pregledu za mesec dana su mi rezultati tako dobri, da me skidaju sa liste za biološku terapiju. Na sledećem za mesec dana sam vratio i kilažu i osećam se ponovo sjajno. Ulcerozni kolitis je hronična bolest i ja živiim sa njom. Nkad neću zaboraviti dve rečenice koje su mi doktori rekli u procesu lečenja. Prva je da je za to što sam u tako dobrom stanju, bez obzira na bolest , zaslužan sport. I da mi je zbog toga organizam tako jak, da je amortizovao taj poslednji napad bolesti.

Druga je da nisu nikad videli nikoga ko se tako brzo oporavio od tako teške faze bolestI. Bila su to 4 meseca bez treninga ali je akumuliran efekat treniniga omogućio vitalnost organizmu. I tako. U februaru 2019. Sam se vratio treninzima, u junu/kulu uzeo srebro na plivačkom maratonu u Kostolcu.

A 31.08. sam u Podersdorfu u Austriji završio svoj drugi full Ironman. Jer se čelik savija i upreda ali ne puca 🙂

I da rezimiramo, što kažu:

2014. Ne mogu da potrcim, desna noga kleca cak i pri hodanju. Visok pritisak, 120+ kila. Naravno, fali već i energije na poslu. Tada imam 33 godine.

2019. Završio 2 full Ironmana, jedan od 100 ljudi u Srbiji. Još nebrojeno kraćih trka. Skinuo 30 kila. Pritisak normalan, energije plus beskonačno. Proputovao dosta, upoznao ogroman broj sjajnih ljudi, naučio se disciplini, upornosti i upoznao sebe. I vrlo mi je drago zbog toga 🙂 Jer ono što sam uvek osećao, sada znam 🙂

Sport je najbolja stvar koju neko može da odabere. Mi smo stvoreni da se krećemo i budemo aktivni. Nismo ni svesvni koliko smo fizički, duhovno, emotivno i mentalno atrofirali sve dok ne odlučimo da se pokrenemo i iskoristimo svoj potencijal. Zato moj savet svakome je samo napred!!!

Mene niko iz okruženja ne doživljava kao hroničnog bolesnika, koji je za malo ostao invalid, nego kao triatlonca i sportistu. A tako i ja sebe doživljavam. Iz svake loše sitaucije, ako se krećemo napred, možemo samo da se razvijamo. Ako stanemo, nije dobro 🙂

E da, na kraju još nekoliko informacija o meni. Već 10 godina radim u firmi Wurth Srbija, kao komercijalista. Zadužen sam za saradnju sa velikim klijentima i imam dosta zahtevan posao po pitanju vremena i nivoa energije koji je potreban. Oženjen sam i otac jednog deteta. Moj sin se zove Andrija i ima 9 godina. A prošle godine smo zajedo završili trku od 5km, na Beogradskom maratonu. Pošto Andrija ima autizam, njegovo zadovoljstvo je bilo neizmerno na kraju trke, a trku smo trčali pod sloganom „Ravnopravno do cilja“, u želji da ukažemo da smo svi ravnopravni. I ovakvi i onakvi, svi smo na kraju isti 🙂

Moram da priznam da sam na početku svih ovih stvarčica sa triatlonom bio malo zabrinut kako ću uklopiti posao, porodicu, plivanje, bajk, trčanje, finansije, ishranu, društveni život….I došao sam do neverovatnog zaključka. Sve ove stvari medjusobno olakšavaju jedna drugu. Sport ti omogući da imaš više energije i bolju koncentraciju, pa ćeš biti produktivniji na poslu, znači brže i lakše završavaš posao. Takodje, porodica će ti biti prava podrška, u trenucima kada ti treba, a ti ćeš im biti još čvršći oslonac kada si zdrav, vitalan i uspešan na poslu. Zadovoljstvo na poslu i u porodičnom životu će te ojačati emotivno i postaćeš mentalno stabilniji i spreman za izazove u sportu.

Još jednom, stvoreni smo da budemo aktivni.

Budimo. Vrlo je jednostvano. Za početak je dovoljno da se pokrenemo!

MIhajlo Cvetković
http://www.facebook.com/mihajlo.cvetkovic.739

• 
• 

  BG sprint triatlon 2017.

• 

  Vlasinski triatlon

• 

  11 Tri, Half ironman distanca

• 

  BG sprint triatlon 2017.

• 

  Trka zadovoljstva

• 

  Vlasinski tratlon

• 

  11 Tri, Polu ironman

• 

  Falkensteiner Punta skala,

• 

  Keszhtely 2017

• 

  Obeležavanje pred trku

• 

  Kopenhagen ironman.

• 

  Keszthely 2017.

• 

  Kopenhagen 2018.

• 

  BBR 2018.

• 

  Ada Medjica 2018

• 

  BBR 2018.

• 

  11Tri Beograd.

• 

  Keszthely 2017.

• 

  Mihajlo Cvetković

• 
• 

  ironman Kopenhagen

• 
• 
• 

  Keszthely 2017.

• 

  Mihajlo Cvetković

• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 

  Podrška i oslonac

• 
• 
• 
• 

  Keszthely 2017.

• 

  Mihajlo Cvetković

• 
• 
• 

  Podrška je bitna

• 

  "Zajedno do cilja"

• 
• 
• 
• 

  Ada Medjica 2018.