063 269 685‬ info@fokuscentar.rs

Video prikaz razgovora možete pogledati na našem podkastu „OD monologa DO dijaloga

 

Dragan: Aleksandra, hvala ti mnogo što si došla danas po ovom ružnom vremenu. Da se družimo, da malo razgovaramo i da jednostavno razmenimo neke svoje ideje i neka svoja razmišljanja na određene teme. Hteo bih samo i tebi, pošto se apsolutno nismo pripremali za ovaj razgovor…
Rekla si da bi volela bi da čuješ pitanja.  Ja sam ti rekao da ćemo pustiti jednostavno da nas razgovor povede, pa videćemo u kom pavcu nas bude vodio.

Cilj pokretanja ovog podkasta „Od monologa do dijaloga“ jeste da malo demistifikujemo taj pojam Lični razvoj. Svi mi pod ličnim razvojem podrazumevano jedno, drugo, treće, a u principu mislim da uglavnom preterujemo kada je tumačenje samog pojma lični razvoj. Pa evo, to bi bilo prvo pitanje za tebe.

Šta je za tebe Aleksandra lični razvoj?

Aleksandra: Dragane, prvo da ti se zahvalim što si me pozvao i baš mi je drago što učestvujem u projektu tvom, pa evo da ti odgovorim na pitanje. Za mene je lični razvoj stvarno širok pojam i razmišljala sam malo o ličnom razvoju i generalno, lični razvoj je, mogu da kažem kada sam se ustvari prvi put srela sa ličnim razvojem. To je bilo  možda neka osnovna, srednja škola, kada sam počela da se bavim nekim svojim hobijem i to je za mene bio, ovaj više lični razvoj, kada sam morala da prevazilazim neke svoje unutrašnje granice. Kao mala bavila sam se crtanjem i slikanjem.Aleksadra

Tako da sam se tu prvi put srela. Ja nisam znala da se uopšte radi o ličnoj razvoju, tek sada mi je jasno da sam ja u tom trenutku radila  na sebi. Tako da, ja vidim lični razvoj kao jedan složen proces koji se sastoji iz više različitih aspekata.

Dragan: Mnogo mi je drago. Nisam znao do sada za tu informaciju da si se bavila crtanjem i slikanjem.

Aleksandra: Da,moja prva ljubav.

Dragan: Sad si u jednom od svetskih centara naivnog slikarstva, tako da ništa nije slujčajno, to samo potvrđuje moju tezu da ništa nije slušajno.

Daj mi reci, Aleksandra, kad si  krenula da radiš, da crtaš, da slikaš, koji  efekat je to izazvalo kod tebe, sad iz ove perspektive kad pogledaš šta je to doprinelo tebi?

Aleksandra: Pa, doprinelo je da, ja sam dok sam se time bavila razvijala sam se najviše, radila sam na sebi, razvijala sam svoju ličnu kreativnost, ali takođe pored roditelja sam upoznala i neke nove, naravno i učitelja, odnosno nastavnika u školi, Dobila sam, da kažem tako, mentora, osobu koja je vodila slikarsku sekciju, tako da sam na taj način, naravno uvek dobijala neki feedback, kako bismo to rekli u NLP svetu, na koji sam ja morala da reagujem, na ovaj ili onaj način, i eto kao dete, devojčica, ja sam morala nešto da uradim sa tim  feedback-om i mislim da je to uticalo takođe na moj lični razvoj na neki način.

Dragan: Da. Rekla si da si krenula da se baviš tim slikarstvom, tim crtanjem i da nisi ni znala da je to tada bio tvoj lični razvoj. Koliko još stvari ljudi u životu mogu da rade, a da nisu ni svesni da rade na svom ličnom razvoju, šta misliš o tome?

Aleksandra: Ja mislim da buvkalno sve u životu može da utiče na naš lični razvoj ukoliko shvatimo da se radi o tome. Bukvalno različite oblasti životne; da li je to bavljenje slikarstvom, da li je to bavljenje nekim sportom, ili je možda sam odnos sa ljudima. Neko prijateljstvo može da utiče na naš lični razvoj. Da li je to odnos prema Bogu, ne znam ili možda nešto treće. Samo kuvanje može da utiče na lični razvoj po meni, bukvalno širok dijapazon mogućnosti.

Dragan: A zbog čega mistifikujemo  mnogo taj izraz „lični razvoj“, zbog čega od njega pravimo neki vau, bau ili kako već da ga nazovemo?

Aleksandra: Pa možda zato što imamo prevelika očekivanja od njega, mislim da je to glavni problem. Posebno ako ja sad pomenem neku edukaciju koja treba da doprinese ličnom razvoju, mi onda očekujemo neka instant rešenja i da će do tog ličnog razvoja doći preko noći. Ne znam, kad završimo sa tom edukacijom imamo prevelika očekivanja koja često budu – ne budu ispunjena, zato što je ipak potrebno neko vreme za lični razvoj, a i postanemo svesni da smo nešto promenili kod sebe posle izvesnog vremena. Ne budemo odmah, ne vidimo odmah rezultate ličnog razvoja, tako da mislim da tu dolazi do nekog da kažem disbalansa u očekivanjima i rezultatima koji svakako da stižu, samo možda ne baš kad im se nadamo.

Dragan: Da, ne onim tempom kojim bi mi voleli da budu.

Sad definitivno živimo u eri instant rešenja i onda očekujemo da odemo jednom u teretanu i da izađemo kao Švarceneger ili nebitno ko, isto tako i sa ličnim razvojem.

Moja supruga je na jednoj radionici gde smo radili naše uloge koje imamo prema sebi, prema porodici, prema društvu, roditeljima i svemu ostalome… i došli smo do zaključka u razgovoru supruga i ja da i te kako bežimo od prihvatanja odgovornosti. Jednostavno kad kažemo lični razvoj, onda hoćemo da odemo i da nam neko da, što si malopre mnogo lepo rekla, instant rešenje, šta je to, kako treba da radimo, na koji način i tako dalje, međutim lični razvoj je sve osim toga. Lični razvoj je nešto što treba vremena, rada, truda, energije i svega ostalog.

Aleksandra: I ličnog angažovanja.

Dragan: Da, da, jedno je želeti, a drugo je hteti!

Aleksandra: Jeste.

Dragan: Ja sam tebe upoznao  prije nekih sada već ima četiri, pet, možda i šest godina, oko pet godina sigurno ima, i znam da sam tada primetio te, u kontekstu, da neko ko je veoma nasmejan, ko je blagog pogleda, jednostavno osoba koja meni uliva poverenje da može da bude trener. Znači nije osoba koja je tipa motivacionog govornika koja ide na buku, na galamu, na priču, nego neko ko će upravo to, da bude podrška u svemu tome. Pa bih u kontekstu toga te pitao zbog čega se na lični razvoj, na sve te edukacije uglavnom prijavljuju žene, uglavnom učestvuju žene?

Aleksandra: Interesantno pitanje, nisam tako, nisam uopšte razmišljala o tome! Pa, možda zato što su žene malo otvorenija, emotivnija bića, komunikativnija, u odnosu na, ne kažem da muškarci nisu komunikativni, ali mislim da ženama to nekako ide lakše. Stupanje u međuljudske odnose, otvaranje prema drugima, mislim da je to karakterističnije više za žene nego za muškarce i možda eto ta ženska priroda, ta neka…

Dragan: Znatiželja!

Aleksandra: Znatiželja, da, da! Eto iz tog razloga da se žene pre upuštaju, ali ja sam ipak videla i dosta, nisam primetila toliku razliku, nisam obratila pažnju da su žene u većini.

Dragan: Da, da, definitivno jesu! Evo vidiš sad si mi dala jedan mnogo dobar primer svega toga, to je da je možda i neka kulturološka stvar u pitanju. Zašto, jer muškarcima uglavnom od malih nogu govore da je sramota plakati, sramota je iskazati slabost, a u principu, da bi mogli da se razvijamo, da bi mogli da napredujemo mi moramo da osvestimo koja je naša slabost, na čemu treba da jačamo.

Aleksandra: Jeste, da osvestimo emocije koje su u nama i da budemo slobodni da sagledamo sebe.

Dragan: A, de, mi reci, znam da si NLP trener, znam da si i coach. Za NLP trenera mi je onako jasno da je to nešto što je sertifikovano, što nema baš toliki broj, međutim za kouča, sada svi redom su neki koučevi za ovo, za ono. Da li možeš da mi kažeš koja je prednost, koja je ustvari vrednost sertifikovanog  i šta je coach, i to u principu sertifikovani couch?

Aleksandra: Takođe, hvala ti za ovo pitanje. Pa, mislim da razlika može da bude velika i ne mora, ali u suštini neko ko je sertifikovan coach, pretpostavlja se da je prošao kroz edukaciju koja je odobrena od strane neke od vodećih asocijacija, coaching asocijacija. Ja sam  lično član jedne od tih asocijacija, a to je Međunarodna coaching federacija „International Coaching Federation“ i neko ko je, dakle, sertifikovan coach prolazi kroz edukaciju koja je sertifikovana od strane na primer ICF-a i to nije kraj procesa, mora da dodatno,znači, radi na sebi, da kažem ispuni određene standarde, coaching standarde, zlatne standarde koji su neophodni da bi dobio ustvari sertifikat, akreditaciju od na primer Međunarodne koučing federacije, koja je takođe i garancija klijentu da će dobiti određeni kvalitet coaching sesije za novac koji daje. Nije samo u pitanju kvalitet sesije, već i zaštita klijenta, njegove privatnosti i njegovih prava, jer ipak je coaching jedan proces koji se tiče te individue i koji treba da ostane poverljiv odnos i jedan osetljiv odnos, jer se ipak radi sa klijentom.

Dragan: I koliko kod nas u našem okruženju, koliko se ljudi odlučuju za coaching sesije?

Aleksandra: Pa odlučuju se oni kojima je stalo do ličnog razvoja, jer je coaching zaista, ne mogu da kažem baš prečica za lični razvoj, ali može dosta da ubrza lični razvoj, tako da oni  koji su svesni da im je potreban lični razvoj i koji znaju šta znači coaching sesija i šta znači na primer proći kroz paket, uzeti paket od šest coaching sesija i proći kroz taj coaching proces i raditi na sebi u kontinuitetu nekoliko meseci na određenoj temi koja mu je značajna, ta osoba će se odlučiti radije za coaching nego što će raditi samostalno na sebi, jer takav rad zahteva mnogo duži vremenski period, na  primer to može da bude rad od nekoliko godina na sebi, gde osoba sama treba da dođe do nekih uvida, saznanja. Jako je teško da osoba može da vidi, da kažem one slepe mrlje svoje, ipak je potrebno da razgovara sa nekim stručnijim.

Dragan: Da, sa stručnim licem koje može kroz set pitanja da mu pomogne.

Aleksandra: Da mu pomogne.

Dragan: Znači kouči ne govore treba da uradiš to i to nego…

Aleksandra: Ne, ni slučajno, znači koučevi nikako ne daju nikakve savete, oni su tu da slušaju klijenta, da prate klijenta, da mu pomognu da on sam dođe do nekih svojih rešenja. Da on sam uvidi neke stvari koje su važne za njegov dalji rast i razvoj.

Dragan: A, daj mi reci, iz tvog iskustva, šta je to što obično treba da se desi čoveku, pa da on osvesti da može na taj način da radi na sebi, da napreduje?

Aleksandra: Pa, ili da udari glavom u zid, stvarno da mu se desi da dođe do te tačke da shvati da stvarno ne može sam dalje i da  prizna sebi da je ok da traži pomoć. To je jedan način i uglavnom dođe do te tačke pucanja, posebno u današnje vreme kada se jako brzo živi i kada ljudi ne znaju kako da kontrolišu svoje emocije, kako da kontrolišu stres, bes i šta god da im se dešava.

Dragan: A zbog čega nam je Aleksandra, zbog čega nam je teško da tražimo pomoć od drugih?

Aleksandra: Pa,  mislim da je prvo teško osobi da osvesti da mu je potrebna pomoć. Često ja slušam ljude u svom okruženju, kao: „Pa meni to ne treba, ja to sve mogu sam!“. Naravno, često ljudi, mislim ljudi mogu naravno sami samo što ne znaju, nisu svesni dok ne isporbaju koučing koliko to ide brže i lakše, uz asistenciju kouča.

Dragan: Da. Dolazimo sada do toga da kada čovek izgovori „Ma, znam ja to!“, da je upravo to znak da ne zna i da treba da prihvati i da krene uz asistenciju drugih.

Aleksandra: Tako je, jeste.

Dragan: Dešavalo mi se više puta da u razgovoru sa prijateljima, sa okruženjem, šta je to NLP, šta je to koučing, šta je to lični razvoj… i kad počnemo da pričamo „Znam ja to!“ , odmah nam bude jasno u kom pravcu će razgovor teći, da li uopšte ima svrhe razgovarati ili ostaviti ga u njegovom znanju?

Aleksandra: Jeste.

Dragan: A da li imaš tu neku statistiku na pređašnje moje pitanje, da li se lakše odlučuju žene ili muškarci?

Aleksandra: Pa možda se lakše žene odlučuju na koučing, mada, iskreno, znam i dosta muškaraca koji traže koučing i koji traže načine kako da rade na sebi. I to su, uglavnom, oni muškarci koji žele da napreduju, koji imaju tu neku, da kažem, preduzetničku crtu i kojima je to stvarno potrebno, koji su prepoznali da bi im rad na ličnom razvoju pomogao.

Dragan: Da, da. Ne znam koliko si upoznata sa jednim mojim stavom da je jedan od najvećih problema današnjice otuđenje čoveka od čoveka. O tome je još Marks pisao pre dvjesto godina i sad dok si ti pričala to, jednostavno mi je prošla slika kroz glavu… Leto… vreme berbe plodova… bio sam na selu kod bake i deke i po čitav dan se znači radilo od ujutru od pet sati, pa dok je bilo sunca do devet sati, da bi se posle toga svi oni okupili na ogradu naslonjeni i razgovarali o nečemu, ne znam o čemu, ali ono što pamtim jeste mnogo smeha, mnogo radosti, mnogo, mnogo smeha bez obzira što ih je i sutradan čekao isto tako naporan i težak dan. Da li  su oni imali koučing sesiju  među sobom?

Aleksandra; Pa ne, definitivno nije bila koučing sesija, ali su imali sigurno prijateljski razgovor koji takođe može da pomogne osobi, ali je velika razlika između koučing razgovora i razgovora sa prijateljem.

Dragan: Da, razgovor sa prijateljem. Meša Selimović je to  mnogo lepo rekao. Kaže: ,,Dobar slušalac je babica u teškom porođaju riječi.”

Koliko nam je potreban taj razgovor da kroz razgovor osvestimo neke stvari sami sebi, jer sve su to misli, kad izgovorimo to je već nešto konkretno, kad zapišemo to je još konkretnije.

Da li onda možemo reći da je, bar meni tako izgleda, da nam kouč pomaže na taj način što kroz razgovor osvešćujemo sami sebi neke stvari i polako slažemo kockice, a on nas vešto vodi?

Aleksandra: Da, razlika između razgovora sa prijateljem i ragovora sa koučem je ta što kouč nikada ne nosi svoj sadržaj i ne daje svoje mišljenje klijentu, tako da klijentu je zagarantovano da će ostati sam sa svojim mislima, da mu neće biti nametnuto neko tumačenje, neko mišljenje, da mu neće ništa biti nametnuto sa strane, dok prijatelj, naravno, da će da da svoje mišljenje, da interpretira nešto, da nametne, da posavetuje ,,Druže, ja mislim da baš to treba da uradiš, da je to za tebe!” i na neki način da možda pomogne prijatelju, a možda i da mu pomogne da skrene sa puta. Dok u koučing razgovoru je isključivo odgovornost na klijentu, u smislu pronalaženja nekih, da kažem, odgovora.

Dragan: Da, i kada se završi recimo ta koučing sesija, maloprije si pomenula, čini mi se šest koučing sesija da je to nešto što je…

Aleksandra: Može da bude šest.

Dragan: Šta se obično dešava posle toga?

Aleksandra: Pa posle toga se čekaju rezultati, odnosno, naravno posle poslednje koučing sesije pravi se neka pauza ili završava se, da kažem, koučing proces na određenu temu i onda klijent možda je postigao sve rezultate, a možda će tek postići sve ono što je planirao da postigne, u zavisnosti od toga šta je tema tog koučing procesa. I naravno, ukoliko se postignu rezultati dolazi do slavlja, mislim klijent može, trebalo bi, da proslavi svoj uspeh.

Dragan: Da, slavlje je nagrada za svaki rezultat.

Aleksandra: Tako je.

Dragan: A kako si ti došla uopšte do ideje da kreneš recimo na put ličnog razvoja, konkretno na NLP?

Aleksandra: Intuitivno. Ja svoje odluke uglavnom donosim intuitivno. Pa, ne znam, želela sam, ne znam, stvarno ne znam, kako je došlo do toga. Da! Čitala sam o NLP-u neko vreme. Tada su se pojavljivali tekstovi u časopisu, Sensa, Sensa magazin, tako da sam ja tu čitala malo o NLP-u, malo sam nešto gledala na internetu, uglavnom sam se više raspitivala o srpskim trenerima, odnsono o NLP edukacijama u Srbiji i intuitivno sam donela odluku da ja želim da vidim šta je taj NLP i šta on meni  može da donese. Ja čak nisam otišla ni na informativnu radionicu nego sam odmah tražila da mi pošalju, videla sam koja škola kad drži edukaciju, tražila sam da mi pošalju ponude i onda sam se malo raspitivala po svom krugu prijatelja, ovaj psihologa, i oni su mi dali savet koja škola bi mi bila najbolja i ja sam tako donela odluku gde ću da učim NLP.

Tako, da eto, poluintuitivno, polu… Mislim, prikupljala sam neke informacije, nisam išla na info veče, nisam upoznala prvo trenera, pa onda došla, dakle… nije mi to bilo od presudnog značaja. Gledala sam malo sajt, malo sam gledala facebook stranicu da vidim kako to izgleda, kakva je atmosfera i eto tako sam pokupila informacije.

Dragan: A da li bi mogla da podeliš sa nama šta je to što se dešavalo u tebi pa si odlučila da kreneš tim nekim putem?

Aleksandra: Aha! Pa, ja sam želela da napravim još neke korake u svojoj karijeri profesionalnoj i eto, to mi je bio jedan od razloga i generalno ja volim da učim nove stvari i eto! Ništa mi se sad da kažem nije, ništa mi se specijalno nije dešavalo u životu u tom trenutku. Imala sam dobar posao, radila sam u struci, znači sva su mi polja bila suštinski sređena, ali eto želela sam da radim na sebi dodatno.

Dragan: Znači ti nisi udarila glavom o zid, nego si jednostavno htela da napraviš taj korak više?

Aleksandra: Nisam, nisam. Da, htela sam da vidim šta mogu još da dobijem od NLP-a. Dopalo mi se to što, taj neki upitnik na koji sam odgovarala u tom časopisu… i eto, to me je malo pokrenulo. Ja sam inače i pre toga svake godine postavljala ciljeve za narednu godinu. Eto nisam ni znala da sam ja na neki način nešto radila na ličnom razvoju, tako da eto, htela sam, bila sam jako radoznala, radoznalost je ta koja me je pokrenula.

Dragan: A da li si možda bila malo ušuškana, pa si htela da napraviš taj korak iznad? Znači, imala si sređen posao, porodične odnose, sve to i?

Aleksandra: Pa možda i jesam bila ušuškana.

Dragan: Pitam te iz određenog razloga, zato što sam došao do jednog zaključka da pogotovo kad je, kada su korporacije u pitanju da sam par puta čuo: ,,Ma, kod nas je sve utegnuto, sve super funkcioniše!” i onda me zanima, da li ljudi u toj ušuškanosti sve je super, super, super… i onda se desi kovid ili nešto drugo i…?

Aleksandra: Pa, ne. Konkretno u toj kompaniji, gde sam radila u tom trenutku,  nije baš bilo tako ušuškano. Bila je poprilično dinamična atmosfera, tako da više sam imala otvorene sve opcije i mogla sam da koristim apsolutno sve mogućnosti koje bi mi pale na pamet, tako da, eto, želela sam nešto da uradim dodatno za sebe i želela sam, eto, da to bude u oblasti da kažem HR i da to bude nešto što bi pomoglo meni da se razvijem, a što bi i pomoglo meni da drugima pomognem da se razviju i da pomognem organizaciji. Eto, iz tog razloga sam odabrala NLP.

Dragan: Sad si mnogo lepo rekla ,,želela sam, želela sam”, znači nas niko ne može naterati da radimo ni na sebi, a kamoli  na drugima, uslov je da poželimo nešto drugačije i nešto bolje, a sigurno da uvek može i drugačije i sigurno da uvek može bolje, jer i od boljeg ima bolje.

Aleksandra: Uvek može bolje.

Dragan: Da. Mi koji te dobro znamo, a smatram sebe da sam dio tog kruga, znamo da si  dosta vezana recimo i za istočnjačke kulture. Da li možeš neku paralelu napraviti između nas i njih u smislu koliko su oni otvoreniji za nove spoznaje, za nove vrste znanja, za recimo razvoj u odnosu na Balkan?

Aleksandra: Uh, pa čini mi se da jesu otvoreniji na neki način. Možda zato što su više uključeni u, da kažem… konkretno mogu da pričam o Indiji. Sada ne mogu da pričam o nekim drugim zemljama. Mislim iz ličnog iskustva da oni jesu, mislim da jesu malo više okrenuti ka tom nekom ličnom razvoju, ali u kontekstu religije, u tom kontekstu gde se konstantno preispituju. Mislim, ima toga i kod nas, naravno, sa tog religijskog aspekta bih rekla, samo što kod nas možda je to malo manje da kažem, nerazvijeno, nego smo se malo više udaljili od te neke  prakse religijske, dok je to kod njih i dalje svakodnevnica, tako da mislim da je jedna  korisna stvar što se tiče religije, što podstiče rad na sebi i upoznavanje sebe i dobrih strana i onih strana na kojima bi trebalo možda poraditi. Tako da mislim da čitava, i religija i filozofija, u Indiji utuču u mnogome na rad na sebi. Tako da oni, čini mi se, da su više usmereni.

Dragan: Da, da, na unutrašnje biće.

Aleksandra: Na unutrašnje biće da, i kroz to i kroz jogu, kroz telesno, kroz molitvu, mada i mi to sve imamo samo što mi to uopšte  ne koristimo toliko koliko recimo oni koriste.

Dragan: Da, da. To je već, jednostavno,  okruženje je takvo kakvo jeste, kulturološki su u prednosti u vezi sa ličnim razvojem, jer su više okrenuti ka svom unutrašnjem biću, a opet vraćamo se na antičku filozofiju ,,Upoznaj samog sebe”, jer ne možemo mi… U principu mi znamo, mi sve znamo šta se dešava kod komšije jednog, drugog, trećeg,a šta se dešava u nama to zna komšija, pa ne možemo mi sve znati!

Aleksandra: Naravno.

Dragan: Koliko je potrebno vremenski da čovek počne  da primenjuje neke efekte tog rada na sebi, da li se to može uopšte vremenski ograničiti?

Aleksandra: Ja to ne bih mogla vremenski da ograničim. Opet zavisi koji aspekt rada na sebi je u pitanju. Ako bi fizički aspekt rada na sebi bio u pitanju, onda možda i može da se ograniči vremenski koliko je potrebno osobi; ne znam, da trenira da bi postigla u fizičkom nekom smislu; zato što, po meni je, i to deo nekog rada na sebi.

A što se tiče nekog psihološkog, duhovnog rada na sebi, opet to zavisi od same osobe koliko je spremna da se otvori, koliko je spremna sebi da prizna neke stvari, da prihvati neke stvari i koliko je spreman da bude ponizna u onom pozitivnom kontekstu. Kod nas kad se kaže biti ponizan često se misli na onaj negativni kontekst, kada neko treba da se ponizi pred nekim, a ja ne mislim na to, mislim na onu poniznost kada utišamo naš ego, da bismo mogli da dobijemo nešto, da primimo neku informaciju o sebi i da sa njom nešto uradimo naknadno.

Dragan: Da, da čujemo jednostavno nešto drugo, da možemo da čujemo.

Aleksandra: Da, a za to je potrebno vreme, ja mislim.

Čak, možda koučing ili NLP edukacija to mogu da ubrzaju definitivno, ali ipak je potrebno i pored toga, neko vreme da se obrade te informacije i da se opet po meni, poslože, onako kako bi trebalo.

Dragan: Da, pa meni je trebalo recimo konkretno… dvije godine mi je trebalo da prihvatim NLP. Dvije godine sam tražio, recimo, razloge da ne odem na određeni modul, da ne izađem na sertifikaciju, jer mi je bilo teško. Bez obzira koliko sam bio spreman, jednostavno nisam mogao tek tako da prihvatim sve, nisam mogao da se otvorim skroz i da kažem ok, pustiću informacijama da dođu do mene pa ću onda da krenem da ih primenjujem. I ko zna koliko bi to trajalo da i supruga nije u međuvremenu upisala. Znači bilo je pomaka nekog i supruga je u međuvremenu upisala, tako da smo ovaj i taj prvi dio Practicitioner-a zajedno završili, jer ipak, ja kao Balkanac, muškarac, Bosanac, kako da dozvolim da žena bude ispred mene, da prije mene završi, a ja dvije godine prije toga krenuo.

Tako da, dobro razumijem o čemu pričaš, koliko je potrebno to da se čovek prepusti. Sad prednost NLP-a i koučinga jeste u tome što su već decenijama razvijene tehnike, razvijeni alati kako se može brže i lakše doći; kao što, ako hoću da zamenim na autu nešto, mnogo će lakše uraditi majstor za to nego ja koji tek ulazim u sve to. Dok pričam ovo, razmišljam i  kako da prepoznamo dobrog NLP trenera ili dobrog kouča; šta je to što on ne bi trebalo da izgovara, a izgovara nam?

Aleksandra: Pa, po meni dobar NLP trener i dobar coach je onaj koji nema ego. Dakle, kao rol model. Osoba koja konstantno radi na sebi i koja, bez obzira što je NLP trener i što je kouč, je svesna da mora da radi na sebi i dalje, i da uvek postoji materijal za to. I to je po meni osoba koja je takođe i autentična i koja je iskrena i  otvorena. Ja sam tako i birala za sebe NLP, i trenere i mentora, uvek gledam da to bude osoba  koja je i ostvarena i koja je učitelj, pravi učitelj.

Dragan: Da, koja živi taj život.

Aleksandra: Da. E, sad konkretno što se kouča tiče i odabira kouča, to je opet individualno; znači da kouč i klijent moraju da se poklope. Da kažem može malo više da se bira.

Dragan:  Šta možemo da kažemo za,  pošto naravno, svi smo preplavljeni raznim oglasima, reklamama, obećanjima promene za 180 ⁰, za 24 sata, do obećanja sticanja miliona i svega ostalog?

Aleksandra: E, to nije tačno. Ja ne znam stvarno ko to može da obeća.

Dragan: Pa, obećavaju ljudi. Da li možemo, da li možemo imati poverenja i otići na edukaciju kod njih?

Aleksandra: Pa, ja ne bih imala poverenja, iskreno ovaj, ne, ne, ne!

Dragan: To je ipak stvar ličnog izbora, jel?

Aleksandra: Jeste stvar ličnog izbora, naravno, ljudi mogu da odu i kod takvih trenera i verujem da će i oni njih nešto da nauče, ali opet to je sve indivudualno za koje vreme će neko moći da se promeni. Naravno, može da se stvori iluzija da će se desiti neka promena i da se stvori neka iluzija da je do promene došlo, a onda posle toga kada prođe edukacija i osoba ostane sama sa sobom, ona može da padne energetski, emotivno i onda tu, mislim da opet ostaje sama osoba i opet je potrebno da nastavi da radi da koristi te alate. Ne znam, to je možda neka… to su  možda neke prodajne veštine koje,… kojima ja nisam lično ovladala, ali…

Dragan: Malo prije si pominjala firmu u kontekstu toga kada si kretala na prvu NLP edukaciju… Kako si birala sve to? Da li mi možeš reći koliko ti je, recimo, NLP edukacija, prvi taj nivo, koliko ti je pomogao u kasnijem radu u firmi?

Aleksandra: Pa, dosta mi je pomogla NLP edukacija. Trebalo bi prvo da mi pomogne da ja razumem bolje sebe, da ja komuniciram sa sobom, naravno, to je išlo paralelno sa komunikacijom sa drugim ljudima, ali na polju komunikacije definitivno mi je prvo NLP pomogao da bolje razumem kolege i da kolege bolje razumeju mene. Ja sam, čim sam završila NLP Practitioner, ja sam se odmah odlučila da idem na NLP master, to je kod mene išlo svetlosnom brzinom. Ja sam se baš zaljubila u NLP i pronašla sam gomilu nekih knjiga i to sam, gutala sam te knjige, i stvarno sam za kratko vreme završila i NLP practitioner i NLP master, a trenerski me je malo sačekao.

Dragan: Da sazri sve to, jel?

Aleksandra: Da sazri. Ja sam dvehiljade i koje, osme, devete otišla prvi put na NLP, ovaj, tako da najpre u polju, najpre što se tiče komunikacije, a onda naravno koristila sam te alate za rad na sebi,  sa drugima sam koristila kasnije, posebno u koučingu.

Dragan: Da li si primetila neke razlike, recimo, i u komunikaciji sa tvojim najbližima, sa familijom, sa porodicom?

Aleksandra: Pa, u početku ta komunikacija… Mislim… ljudi me, da kažem, ne da me nisu razumeli, ali im je bilo neobično kako sa njima razgovaram tokom NLP eudkacije, dok to nije sve došlo na svoje mesto, jer sam počela da zapažam neke stvari koje do tada nisam primećivala, da delim sa njim svoja razmišljanja, što je njima bilo onako… malo neobično. Možda sam imala malo više razumevanja za ljude oko sebe, nego što bi se to očekivalo. Eto, primećeno je bilo što se tiče komunikacije sa drugim ljudima.

Dragan: Mi smo ovde pokrenuli, prije nekih, koliko već ima, mesec, mesec i po dana… pokrenuli smo NLP Practitioner i sada, posle prvog modula, ustvari na početku drugog modula, pričali smo onako u uvodnom delu, da li ima nečeg, da li su nešto primetili kod sebe posle prva tri dana rada i meni je bilo, recimo, fantastična rekacija da je osoba po prvi put u životu počela da razmišlja o tome kako postavlja nekome pitanje, jer mnogo toga jednostavno izgovorimo bez razmišljana o tome, o efektu, o tome da li će nas razumeti, šta hoćemo da postignemo, zbog čega uopšte postavljamo neko pitanje. Tako da NLP je ono sigurno što nam pomaže, i u tom polju da osvestimo, ne da osvestimo nego da budemo svesni toga kako postavljamo pitanje.

Aleksandra: Da, jeste i postavljanje pitanja i način na koji kreiramo rečenice… eto, to sam prvo promenila, ja lično i počela da primećujem kako se koristi negacija i u govoru.

Dragan: Da, da, ono ,,Nemoj da zaboraviš da me nazoveš!“, a možemo reći ,,Seti se, nazovi me!“.

Aleksandra: I da! Ima mnogo više efekta.

Dragan: Da, mnogo više, ali mi već programiramo nekoga, pogotovo kada su deca u pitanju onda: ,,Kiša pada, nosi kišobran“, „Nemoj da zaboraviš da vratiš kišobran kući!“. Dobro, to je već sada neka druga priča, kompleti tih negacija i sistema u kome odrastamo, ne samo mi, neko i naši roditelji i djedovi i pradjedovi.

Aleksandra: I šta sve utiče na nas, eto, to sam isto počela da osvešćujem na NLP edukaciji, šta sve utiče na mene i na moju percepciju.

Dragan: A šta sve utiče na tebe i tvoju percepciju?

Aleksandra: Okruženje, način na koji su  me vaspitavali roditelji, bake, deke, narodne izreke koje sam pokupila usput, neke pesmice koje sam zapamtila i pevušila. Možda neka moja lična uverenja.

Dragan: Da, da. I koliko si uspevala da promeniš neka svoja uverenja u tom period od 2007-8. od kad si počela ,,intenzivnije” da radiš na sebi?

Aleksandra: Pa, mislim da sam promenila dosta. Sve ono što, ne baš sve, ali promenila sam ono što, za šta sam bila sigurna i za šta sam osvestila da me ograničava i da me koči. E, sada neke stvari sam mogla odmah da osvestim, a za neke stvari mi je bilo potrebno vreme da osvestim i to sam, više sam se time bavila na masteru, NLP masteru kada se baš radi na uverenjima, na vrednostima. To je za mene baš bilo iskustvo koje je pokrenulo dublju transformaciju u meni.

Dragan: Da, to je modul koji mnogi prođu ne samo sa suzama u očima,nego sa suzama na licu.

Aleksandra: Boga mi bilo je suza. Ja sam bila na intezivnom masteru i znači tu smo stvarno radili svakodnevno i Boga mi bilo je i suza, bilo je i suza i radosnica i…

Dragan: Pa, svaka transformacija u principu dovodi do toga, jer kada nam se desi nešto veselo vrlo često proslavimo sa suzama, kao i kada nam se desi  nešto tužno ožalimo sa suzama.

Aleksandra: Jeste. Interesantno je kako ljudi nekako u tom grupnom radu i steknu poverenje u ljude koji su tu, eto prvi put sreli i otvore se  i u stanju su da podele deo sebe da bi pomogli sebi.

Dragan: Da, pa aksiom u NLP-u, jedan od aksioma je „Sličan se sličnom raduje“, jer ko je god napravio taj prvi korak da krene da radi na sebi, on je spreman, da ne samo da da feedback, nego da i da informaciju o sebi, šta je to što drugi ne znaju, a može da im koristi. To jeste… jesu neke najosnovnije i najelementarnije prednosti i NLP-a i tih svih edukacija koje su da kažem sistematizovane, koje već dugo  postoje i na papiru su napisane.

Aleksandra: Jeste.

Dragan: A daj mi reci još, vezano za ta uverenja, da li si možda u mogućnosti da nam podeliš to neko tvoje uverenje koje te je ograničavalo i kako si ga osvestila da te baš to uverenje ograničava, kao i kako si ga promjenila?

Aleksandra: Pa prvu stvar, mogu da kažem… da podelim prvu stvar koju sam promenila kada sam krenula na NLP. Ja sam vožnju položila iz prvog puta i znači tu stvarno nisam imala problem kao dobar đak da kažem. Međutim… kupila sam auto koji mi je stajao na parkingu i koji sam vozila sa dečkom, ali i to jedva, znači baš sam se plašila da sednem za volan i to je meni bilo jedna od prvih tema na NLP edukaciji, kako da  se oslobodim straha od vožnje. Ustvari nije to bio samo strah od vožnje, to su bile neke malo dublje stvari na kojima sam ja poradila, ali ja sam zaista primenila sve žive tehnike kada je reč o toj temi i ne samo da sam se oslobodila straha od vožnje, nego sam se totalno oslobodila za volanom i danas baš ok vozim samostalno i neke duže destinacije, tako da eto uverenje mi je bilo da se plašim da ja to ne mogu sama, a različite sam tehnike primenjivala, preko sidrenja, ne znam ugradnje nekih resursa koji su mi potrebni da bih preuzela odgovornost za svoj i za tuđe živote i tako.

Dragan: I kad si prvi put promenila to svoje uverenje i videla da si uspešna u tome, da te je stvarno ograničavalo to uverenje, a nije bilo potrebe za tim, da li si bila ohrabrena za promenu nekih drugih uverenja?

Aleksandra: Pa, jesam! U suštini kada nas nešto žulja, kada se nešto tako manifestuje očigledno, da nešto ne možemo, kao plašimo se nečega ili imamo neka ograničenja, nešto nas sputava, to je samo manifestacija nečega što se dešava dublje u nama i kada promenimo tu jednu stvar i kada se popravimo u tom jednom polju, onda kao kula od karata i ove druge stvari, drugi neki aspekti počnu da se otvaraju i da dolazi do određenih promena. Tako da sam nastavila da menjam neke stvari, da otkrivam nova neka uverenja, nove neke stvari unutar sebe na kojima bih ja želela da radim i na kojima sam radila naknadno. Upoznavala sam sebe bolje, što ja kažem, volim da kažem otvarala sam svoja unutrašnja vrata na taj način.

Dragan: Da. Sad si me podsetila na jedan događaj. Bio je isto tako NLP intenzivni na Kopaoniku, iako sam prije toga više puta čuo onu čuvenu ,,Ako nešto ne ide promeni način“, obično je pripisuju Ajnštajnu, a ovaj da je rekao ,,Ako uvek radiš na isti način nešto, a očekuješ drugi rezultat onda si….“, naravno, da. Međutim, zašto je baš  tad na Kopaoniku imalo to na mene taj neki “aha” efekat, da kažem revolucionarni efekat na mene? Zato što sam za to čuo u  krugu ljudi, podržavajućih ljudi. Ljudi koji su došli na jedno dešavanje, svi spremni da odatle izađu malo drugačiji. Koliko malo, da li je to pola koraka, korak, da li je to pola kilograma manje, više je nebitno, ali hoće da budu drugačiji. I zanima me zbog svega toga kakvo je tvoje mišljenje, koliko je bitno biti okružen ljudima koji su podržavajući, koji ti neće odmah reći ,,M,a daj kakav NLP, kakva je to sekta?“ ili kakav koučing ili nebitno šta?

Aleksandra: Pa, jako je bitno. Ja stvarno u trenutku kada sam krenula na NLP i nisam imala neku podršku da kažem podršku, razumevanje. To je u mom okruženju ljudima bilo strano, nikada nisu čuli za to i onda sve što bih ja poželela da podelim lepo sa njima, bili su oprezni, nisu baš želeli da čuju sve, ali mi je dosta značilo što sam u toj grupi imala ljude koji rade, koji imaju ista interesovanja kao i ja i koji cene NLP. Meni to dosta znači. Ne samo što se tiče NLP-a, nego što se tiče bilo čega u životu što radimo, dobro je da se okružimo sa ljudima koji su na istom putu, jer ne samo da se podržavamo, da podržavamo jedni druge nego i učimo jedni od drugih. Meni je to posebno bilo značajno, evo i sada kada sam radila na svojoj akreditaciji za koučing, ja sam pronašla ljude ne samo iz Srbije, ne samo iz Beograda, već iz celog sveta. Dakle, prijateljice, iz ne znam Rusija, Gvatemala, Francuska, Holandija, Japan. Dakle, iz svih delova sveta, Indija, iz svih delova sveta ja sam imala podršku, ja sam podržavala ljude i oni su podržavali mene i mislim da je to jako značajno.

Dragan: Da. Vrlo često sam čuo od polaznika, pa i od moje supruge, kada krenu na tu edukaciju, čak i ako nije intenzivna u roku od 10 dana, ovo je ipak najmanje 130 sati rada, koja vrlo često preraste i u preko 150 sati rada i onda budu svi iznenađeni da njihovi problemi nisu isključivo samo njihovi problemi, nego kada čuju da i mnogi drugi imaju slične probleme, da im to i te kako olakšava, da onda jednostavno sebi kažu ,,Pa, dobro nisam ja jedini koji imam taj problem“, ako je mogao taj i taj da pređe preko, savlada to, pa mogu i ja. Koliko je ustvari bitno to podržavajuće okruženje?

Aleksandra: To je jako bitno.

Dragan: Da, i zbog toga su naši treninzi posle prvog modula, posle jednog, dva dana… jednostavno ljudi imaju osećaj da se znaju godinama.

Aleksandra: Jeste i ostaju u kontaktu i uglavnom polaznici.

Dragan: Da, da, ostaju naravno i u kontaktu i tu su jedni za druge baš da se podrže, baš da se pomognu.

Aleksandra: Jeste, i nekako se izjednače. Neko je možda, da kažem, neko napreduje na jednom polju više u odnosu na nekog drugog učesnika koji je pod navodnicima napredniji u nekom drugom  polju i onda samim tim što su u istoj grupi oni uče jedni od drugih i  kao da se izjednače na kraju na neki način. To je jako lepo, dolazi do razmene na više nivoa po meni.

Dragan: Mnogo ti hvala što si sad to rekla ,,Dolazi do razmene na više nivoa!”. Jednostavno mi smo učeni, pogotovo muškarci na našem podneblju, da ne treba pokazati slabost, a u principu ako smo spremni da kažemo našu slabost mi smo spremni i da je prevaziđemo, da je pretvorimo u jaču stranu, a ako smo među podržavajućim ljudima, ako smo među ljudima kojima verujemo, i te kako možemo lako da je izgovorimo, i naravno, da radimo na tome da nam to postane jača strana, a ne samo slabija strana i slabija karika, da.

Aleksandra: Jeste, mislim da je jako značajno naučiti sebe da tražimo pomoć od drugih, da je to sasvim u redu i da ne treba da sve radimo sami.

Dragan: Da, da. Podrazumijevamo, isuviše mnogo podrazumevamo. Podrazumevam ako nosim nešto da će neko tek tako da priđe i da mi priđe da me pita da li mi treba pomoć. Podrazumevamo da nema potrebe da mi drugom kažemo to nešto, tako da apsolutno se slažem sa tobom i ne mislim da je slabost ako tražimo pomoć.

Aleksandra: Ja mislim da je baš tu snaga čoveka, da je sposoban da prepozna da ipak ne može sam i da mu je ok da traži pomoć i samim tim da na taj način daje dozvolu i primer drugima da i oni isto to treba da učine.

Dragan: Da. Kako ja mogu znati šta je tebi potrebno? Ako ti je nešto potrebno trebalo bi da mi kažeš.

Aleksandra: Jeste.

Dragan: I obrnuto isto, tako da je …

Aleksandra: Slažem se.

Dragan: Pa to je stvarno jedan prvi i veliki korak da osvestimo to da nam je u određenom momentu potrebna pomoć i naravno postoji XY osoba koje nam mogu pomoći. Naravno, mi tražimo pomoć kada je materijalna pomoć u pitanju, tada nam nije problem.

Aleksandra: Tada nas uglavnom nešto pritisne, pa moramo hteli ili ne.

Dragan: Alꞌ kad je emotivna, duhovna ili bilo koja druga pomoć onda se pravimo mnogo jači nego što jesmo.

Aleksandra: E, onda tražimo isto, može da se desi kad nas nešto baš mnogo pritisne.

Dragan: Da, da. Super, hvala ti mnogo na, na divnom razgovoru. Biće mi drago da još nekada razgovaramo, a da to zabilježimo, a ne samo da razgovaramo, a da ne zabilježimo, zato što mislim da može ohrabriti neke da krenu tim nekim putem ličnog razvoja, nekog dubljeg rada na sebi. Ti si fantastičan primer osobe koja je prošla ne samo kroz NLP, nego i kroz neke mnoge druge edukacije i dokaz da kada se nešto hoće nađe se način, a kada se neće nađemo izgovor da to nećemo. Hvala ti mnogo!

Aleksandra: Još uvek radim na sebi.

Dragan: Pa, to je celoživotni put, rad na sebi je celoživotni put, ako hoćemo da budemo, da budemo aktivni. Moram još ovo, prije kraja, da kažem da davno, davno sam negdje pročitao, mislim da je Momo Kapor to rekao, nisam siguran „Ako hoćeš da imaš srećnu starost moraš da učiš od mlađih“… i te neke 2004-5. sam živeo u Nemačkoj i znam da sam video kroz prozor… Naravno, ja nisam kao moja supruga kad hodam da ne zavirim, ako je otkrivena zavesa mene zanima da vidim, privuče mi pažnju i ja pogledam da… I video sam jednu bakicu, moja procena tad je bila da joj je preko 90 godina, koja sedi za računarom. Znači, to je bilo prije 17 godina, 17,18 godina! To je meni bilo fascinantno!

Aleksandra: I danas je to fascinantno.

Dragan: Da, koliko je ona bila spremna da radi na sebi, da se ne prepusti svojoj zoni komfora, tv-u, bilo čemu; nego bilo šta što nas može izvesti iz zone komfora je da napravimo jedan korak više od uobičajenog; I to  je rad na sebi, bar za mene, ne znam za tebe.

Aleksandra: I za mene takođe.

Dragan: Super, hvala ti mnogo Aleksandra.

Aleksandra:Hvala tebi puno, baš mi je bilo prijatno!

Dragan: Hvala ti!

Aleksandra Janković

 

Dragan Sandić

 

Pročitajte i naš blog na temu Kako dati i primiti povratnu informaciju? – Fokus centar