Kako dati i primiti povratnu informaciju?

Ko sam ja da to kažem? To je možda samo moje mišljenje. Šta ako grešim?
Kako da im kažem, naljutiće se…
Neka to neko drugi uradi. To nije moj posao.
On(a) mi je šef(ica), uzeće me na zub, otpustiće me.
Neka sam(a) nauči. I ja sam to morao/la sam(a). Ni on(a) meni ne daje potrebne informacije.
Pa to se podrazumeva, to i ptice na grani već znaju.
Ma nemoguće je da to sam(a) ne primećuje!

…

Zamislite kako bi izgledala današnja civilizacija da nije bilo spremnosti da se pruži povratna informacija skupljaču plodova, lovcu, zemljoradniku, zanatliji? Da li bi čovek mogao da napreduje na način kako je napredovao? Da li bismo sami, istom brzinom, mogli da uvidimo neke nedostatke i da ih uklonimo? Ili neke naše talente i sposobnosti pa da ih delimo dalje?

Da li smo postali isuviše pametni i savršeni? Ili smo postali sujetni, zavidni, otuđeni i samoživi?

Da li smo prestali da vodima računa o svojoj familiji, prijateljima, kolegama kao o iskonskim ljudima, do kojih nam je stalo i kojima želimo samo najbolje ili se sve svodi na igranje uloge i izvršavanja zadataka koji su nam minimalno nephodni za suživot.

Moje mišljenje je da od navedenog ima svega po malo, a da je najveći problem u našoj „feedback“ kulturi, odnosno kulturi davanja povratnih informacija. To se odnosi na sve naše sfere bivstvovanja, bilo da je u pitanju posao, društvo ili porodica. Bilo da to neko traži od nas ili da je to naša inicijativa.

Mnogo toga podrazumevamo, pretpostavljamo, ponašamo se kao da je sve oko nas nepromenjivo, kao da smo večni… A sa druge strane sami se menjamo, fizički, mentalno, duhovno, emotivno… drugačije su nam bile potrebe pre 10 ili 20 godina, a drugačije danas. Nekada smo voleli jedne stvari, a sada neke druge. Nekada je nam je nešto bilo nezamislivo, a sada nam je to sasvim normalno…

Ako se mi sami toliko menjamo onda je verovatno da se i naši najbliži takođe menjaju… Možda više ne uživaju u mlečnoj čokoladi, možda je sada uživanje u crnoj čokoladi. Možda su promenili omiljeni cvet, a mi i dalje kupujemo onaj od ranije. Šta se dešava sa muzikom, piscima, hobijima, tim nekim sitnim stvarima koje nam pričinjavaju velika zadovoljstva?

Pre par dana sam čuo jednu kćerku kako je drugoj rekla: „Prestani to da radiš, ne prija mi.“ – razgovor dece od 8 i 6 godina … Nažalost mi odrasli nismo tako normalno iskreni i spontani.

Teško nam je da pitamo drugu stranu mnogo toga. Lakše nam je da pretpostavljamo, da podrazumevamo i onda se čudimo kako nas ne razume… Da održavamo status quo…

Takođe nam je teško da kažemo drugima o dešavanjima kod nas samih i onda ne možemo da verujemo kako to ne vide, kada je „svima jasno“ da smo sada druga osoba, a ne ona od pre XY godina… Da više ne uživamo u SF filmovima, da odavno više volimo komedije…

I onda se iznenadimo kada čujemo da je neka veza, bez obzira koji je oblik partnerstva bio, pukla, a svima je izgledala idilična – „nisu se čuli da postoje“…

Na svu sreću sve je više partnerskih odnosa u kojima se iskreno iznose svoji stavovi, o kojima se ravnopravno razgovara i ne donose sudovi na osnovu retorskih sposobnosti ili emotivnog naboja…

Tu do potpunog izražaja dolazi tehnika pravilnog davanja povratne informacije odnosno Feedback-a.

Informacije koja je data:

• pravovremeno;
• fokusirana na ponašanje;
• objektivna, na osnovu činjenica, a ne ličnog stava;
• pozitivno formulisana;
• usmerena ka rešenju i fokusirana na budućnost!

Da bismo mogli da pomognemo sagovorniku i da mu damo dobar Feedback moramo prvo da savladamo veštinu primanja feedback-a :

• Aktivno slušanje;
• Ne upadamo u reč;
• Razmislimo; i
• Zahvalimo se!

Zahvalimo se zato što je Feedback veliki dar. To je davanje hrane za razvoj. Ne komentarišemo ga nego dobro razmislimo o njemu. Na nama je odgovornost šta ćemo dalje da učinimo sa njim.

Mi u NLP-u kažemo da ne možemo promeniti druge, ali zato možemo promeniti sebe. Iz ličnog iskustva znam da kada promenimo sebe imamo neuporedivo bolju komunikaciju sa samim sobom kao i sa drugima iz okruženja… Nije bitno da li smo svojom promenom uticali na njih da se i sami promene. Ono što jeste bitno je da smo mi postali kompletnija i bolja osoba.

Da bismo to postigli moramo biti spremni da dajemo feedback, kao i da ga tražimo!

Važnost pružanja povratne informacije (od nas ka drugima kao i od drugih ka nama) možemo sagledati koristeći Džo-Harijev prozor koji delu našu samosvest na četiri dela. Na osnovu onoga što drugi ljudi o nama znaju i ne znaju i šta znamo i ne znamo o sebi.

Ono što drugi znaju o nama jeste javno znanje.

Ono što mi znamo, a drugi ne znaju jeste privatno.

Ono što nije poznato ni nama ni drugima jeste nesvesno, pa je nemoguće saznati i nije nam bitno.

Veoma su nam interesantne informacije koje su poznate drugima, ali ne i nama, tzv. slepa mrlja. Kao ljudska bića često patimo od raskoraka između toga kako nas drugi vide i kako mi sebe vidimo – onoga što mislimo da jesmo. Ostatak sveta obično ima tačnije viđenje. ?

Možemo se razvijati ako smo:

• Spremni da deo koji znamo o sebi podelimo sa drugima koji to ne znaju. Dosta je informacija o nama koje bez problema možemo da podelimo sa drugima. Otvorenost.
• U stanju da zastanemo, saslušamo i razmislimo o onome što drugi vide kod nas, pruža nam se velika prilika. Možemo da uporedimo sebe kakvi želimo da budemo sa sobom kakvim se predstavljamo drugima. Zatim možemo da započnemo sa promenama kako bismo popunili razliku između naših željenih vrednosti i našeg ponašanja. Feedback!

Feedback smatram veoma bitnim faktorom ličnog razvoja, a samim tim i timskog, bez obzira koji tim da je u pitanju, a čiji smo deo.

Međutim, dobijanje Feedback-a je lakši deo. Teži deo je šta sa tim informacijama uraditi. Niko nas ne može naterati da se promenimo ako to mi sami ne želimo. A kada se nešto hoće onda se nađe i način! ?

Bitno je biti fokusiran na promenu. U tome Vam dobar partner može biti FOKUS centar za lični i timski razvoj.

Ako je to i vaše mišljenje biće nam drago da zajedno radimo na svom razvoju. Javite nam se!