Siguran sam da nema ništa jednostavnije i lakše od slušanja sagovornika. Takođe sam siguran da nema ništa komplikovanije i teže od samog slušanja sagovornika!
Zbog čega nam je toliko teško da budemo pažljiv slušalac? Sagovorniku je obično sasvim dovoljno da ga saslušamo, bez komentara, jer on na taj način verbalizuje i konkretizuje svoje misli. Pokušava da, ono što možda pre toga nije mogao da objasni samom sebi, kroz reči pretvori u jasnu misao. Koliko nam se puta desilo da u tom procesu sami dođemo do rešenja, da bez izgovorene reči sagovornika vidimo to rešenje, čujemo rasplet i osetimo posebnost otkrovenja?
Da li bismo to imali da sagovornik nije znao da sluša? Da nam je svojim upadima i komentarima menjao tok misli, onemogućio njihov razvoj i brušenje iz obične rude u prave kristale.
Slušalac je babica u teškom porođaju reči!
Ove reči mudrog Meše Selimovića treba da stalno imamo na umu. Ništa ne gubimo ako pažljivo slušamo, a drugoj strani možemo mnogo pomoći! Zar to nije ljudski? Pa zašto onda to ne radimo?
Zašto nam je glupo samo da ćutimo dok neko priča? Da li se bojimo da ne ispadnemo glupi ako ništa ne kažemo, ako nešto „pametno“ ne kažemo?
„Hiljadu puta se pokaješ za ono što kažeš, retko za ono što prećutiš.“
Meša Selimović, Derviš i smrt
Šta nas sprečava da pažljivo slušamo?
OBJAŠNJAVANJE ČITAVOM SVETU KOLIKO SMO PAMETNI
Potrebno nam je da steknemo divljenje ljudi. Potrebno nam je da ih obavestimo o tome da smo im bar intelektualno ravni, ako ne i superiorni. Potrebno nam je da budemo najpametnija osoba na svetu. To se obično loše završi.
I ne slušajući sagovornika, koliko smo puta „grčevito“ razmišljali šta da kažemo? Šta da kažemo da pokažemo koliko smo i mi pametni?
Kako da ugasimo potrebu da objavimo svetu koliko smo pametni?
- Zastanemo pre nego što otvorimo usta i zapitamo se: „Da li su posledice mojih reči vredne truda?“
- „Tri puta meri jednom seci.“
BITNO NAM JE DA POKAŽEMO EKSKLUZIVNOST
Pa neretko prekidamo sagovornika kako bismo mu pokazali i dokazali našu nadmoć, jer pobogu, mi znamo nešto što niko drugi ne zna, ili veoma malo ljudi zna. ?
Pogotovo kada su u pitanju osobe „iznad nas“ pa se na taj način „dokazujemo“ kod slušaoca, kako smo mi dobri sa njima ili smo informisani iz prve ruke … Bitno nam je da ispričamo šta mi želimo, a to što je sagovornik imao potrebu za razgovorom…. E to je već njegov problem…
Novinar i pisac Tim Vulf ima teoriju koju zove kompulsivnost informacija. On smatra da ljudi imaju neodoljivu potrebu da vam ispričaju nešto što ne znate, čak i kada im to nije u interesu. Novinari bi teško opstali bez kompulsivnosti informacija.
Svi imamo neodoljivu potrebu da podelimo ono što znamo. I često to i činimo. Često želimo da zasenimo svoje prijatelje svojim poznavanjem stvari… zato nam prijatelji pričaju sve silne detalje o svom zdravlju i ljubavnom životu, a pri tome su gluvi kada mi o tome pričamo.
Različiti stilovi komunikacije različitih tipova ličnosti
Često znam da prekinem suprugu dok govori, tražeći od nje da „pređe na stvar“, da mi kaže suštinu, srž priče, da me ne gnjavi detaljima… To što je njoj bitno da sve bude strukturirano, potkrepljujući sve aspekte činjenicama, bez preterane lične interpretacije meni – koji sam ili u oblacima ili na pola koraka u pokretu da nešto uradim, koji volim da odmah pređem na poentu – nije baš uvek do pažljivog slušanja.
Da li sam takav i prema drugima? I ako jesam onda je to neuporedivo manje nego sa njom. Zašto je to tako? Često pričam, a i pišem ( pogledati blog… ) da previše pretpostavljamo, posebno sa nama najbližima. Od njih jednostavno uvek očekujemo razumevanje i uvek pretpostavljamo da nas oni razumeju i prihvataju onakvim kakvi jesmo…
Kako bi bilo da probamo da „okrenemo ploču“? Da se potrudimo da ih pažljivo slušamo do kraja. Svaki put kada poželimo da ih prekinemo da zastanemo na tren i pitamo sebe: „Šta dobijam time?“
Različiti tipovi ličnosti imaju različit vid komunikacije. Ako ih pažljivo slušamo siguran sam ne samo da ćemo biti „dobar sagovornik“ nego da ćemo mnogo naučiti o njima samima. Na taj način i te kako možemo da unapredimo našu komunikaciju sa njima.
Ako je mojoj supruzi bitna struktura i činjenice to znači da ću joj mnogo lakše preneti željenu poruku upravo na taj način. Ako je strukturiram i potkrepim činjenicama. Na taj način izbegavam sve „pogrešne“ interpretacije mojih izgovorenih reči jer sam ja podrazumevao da ona uvek mora da razume onako kako ja mislim i kako meni odgovara.
I da zaključim.
Slušanje je bitnije od razumevanja. Pažljivim slušanjem čak i ako ne razumemo sagovornika, mi ćemo njemu pomoći jer ćemo biti u ulozi babice u teškom porođaju reči. Ako ga razumemo onda ćemo tim slušanjem njemu biti od koristi i imati odličnu mogućnost da unapredimo našu komunikaciju sa njim.
Pa zar nismo za nekoga rekli „Kako je divan sagovornik!“ a da on u stvari nije progovorio ni reč – bio je samo naš pažljiv slušalac! ?
Za kraj opet mudri Meša Selimović ( tako sam ponosan što sam završio Gimnaziju u kojoj je bio profesor 🙂 )
Iskustvo me je naučilo da ono što se ne može objasniti samom sebi treba govoriti drugome. Sebe možeš obmanuti nekim dijelom slike koja se nametne, teško izrecivim osjećanjem, jer se skriva pred mukom saznavanja i bježi u omaglicu, u opijenost koja ne traži smisao. Drugome je neophodna točna riječ zato je i tražiš, osjećaš da je negdje u tebi i loviš je, nju ili njenu sjenku. Prepoznaješ je na tuđem licu, u tuđem pogledu kada počne da shvaća. Tvrđava – 2 glava.
Koliko ste vi dobri slušaoci?
Predlog za čitanje:
Skorašnji komentari