063 269 685‬ info@fokuscentar.rs

Video  sa Tamarom možete videti na u okviru podkasta „OD monologa DO dijaloga

Dragan: Pre godinu dana, u jednom našem telefonskom razgovoru, a bilo ih je nekoliko koji su trajali više od sat vremena, rekla si kako bi mogli da uradimo jedan live video za Instagram. Tada sam bio mišljenja da to nije za mene, nisam ja dobar u tome. Daj ti meni nešto konkretno da ja uradim. I onda je „taj crv sumnje“ ušao u mene, da bi posle nekog vremena pripremajući NLP Practitioner, sve leglo na svoje.

I onda sam skontao kada Tamara  bude došla da ćemo mi da pričamo. Šta da pričamo? Da pričamo uopšte o razvoju. Ja bih to nazvao „razgovornicom“. Nebitno da li je to  FOKUS ili NLP razgovornica, gde bih ja sa određenim osobama da razgovaram na temu ličnog razvoja.

A sada oficijelno hteo bih da ti kažem stvarno dobro došla. Drago mi je da te vidim ovde danas, pred početak drugog modula NLP Practitionera „Kreiraj bolju verziju sebe“ koji ćeš ti da držiš sutra i prekosutra, pa da iskoristimo petak popodne da prozborimo koju.

Tamara, kakav je tvoj stav o ličnom razvoju?

Da li i ti imaš osećaj da se to suviše mistifikuje?

Kako ti vidiš i šta je po tebi lični razvoj?

Tamara: Ja se baš radujem da pričamo na koju god temu, posebno sam i više nego srećna, i stalno ću se smeškati, kada pričamo o nečemu što volim i kada sam sa ljudima koji su mi dragi. Posebno na temu NLP-a.

Dakle, hvala ti što si mi ukazao poverenje da mogu da držim ovaj drugi modul koji se baš posebno tiče komunikacije, komunikacija kroz odnos koji imamo kako prema sebi i kako ga gajimo i negujemo u odnosu na druge ljude. Nekako mislim da je stvarno postalo kao „mast hev“ da mora da se nešto priča na tu temu ličnog rasta i razvoja, a zapravo rad na sebi je volonterski posao. Koliko smo svesni da je to zaista samo subjektivni osećaj koliko treba unaprediti neke veštine jer u krajnjem slučaju taj lični razvoj, razvoj integriteta, vodi ka tome na koji način mi možemo da unapredimo sebe. To ne znači nužno da smo mi loši. Dakle, To samo znači da u nekoj oblasti postoji nešto što možemo da unapredimo.

Šta god to bilo. Znaš i sam koliko je to oblasti. .U NLP-u postoji neki koučing alat koji se zove „točak života“ koji smo mi skloni da nikad ne radimo, nikad ne popisujemo trenutno stanje. Nikad se ne bavimo suštinski šta je ono što želim da unapredim. Nekako smo svi skloni da se žalimo, da kukamo, da krivimo sistem, porodicu, predsednika, društvo, apsolutno sve. Stalno prebacujemo tu neku odgovornost na druge ljude bez one ideje da stvarno zastanemo, razmislimo i mi preuzmemo lično odgovornost i kažemo:  „čekaj, šta stvarno ja mogu da unapredim?!“. U to ime, evo,  ima jedan bedž i kaže „pokreni sve ili pokreni svet“. Šta to tačno znači?

To znači, na prvom mestu ukoliko želimo da vidimo neku promenu u svetu važno je da se mi menjamo. Važno je zaista da razumemo da je promena jedina konstanta. I da onog momenta, kada počinjemo da menjamo svest, sve se menja. Kada kažem promeni sve ili pokreni se, zapravo aspolutno se sve menja.

E, to je suština. Tako da, ukoliko želimo da nam bude dobro u svetu, dobro u svojoj koži, e, to se onda zove lični rast i razvoj integriteta.

Dragan: A zbog čega onda osobe kada, ne sve naravno, govore o ličnome razvoju misle da je to potpuna promena?

Da, ako krene da radi na sebi,  ode na NLP ili neku drugu edukaciju, očekuje transformaciju za 180 stepeni. Koliko je to moguće?

Tamara: Nije moguće. Svi lažu kada kažu da je to moguće, da će istog momenta videti promene. Zaista, malim promenama čovek može zaista da pokrene sve u životu, šta god. Ima ona jedna fenomenalna priča kako pojesti slona? Dakle, zalogaj po zalogaj, tako i ovo. Mnogi učitelji, moram tako da ih nazovem, su predstavljali, ne samo NLP metodologiju, i drugi pravci postoje, gde su mnogi učitelji predstavljali baš to tako upišite, uplatite, i istog momenta ćete dobiti sve ono obećano, sve će vam biti dobro. Krenuće odmah da vam cvetaju ruže, novac stiže iz znanih i neznanih izvora i sve je fenomenalno. Kuća u cveću, odnosi su se sami od sebe rešili. Što zaista nije tako, znaš i sam, i ti si svojevremeno krenuo da se baviš sobom, tako i ja.

Dakle, moja neke primarna ideja, kada sam ja krenula da se bavim svojim ličnim rastom, iliti razvojem  intigiriteta, je bilo kako stvarno mogu da unapredim sebe? Kako je to moguće da sa nekim ljudima govorim istim jezikom i ne razumemo se?

Onda kako je moguće da, u to vreme sam imala devojčicu koja ima nekih desetak, jedanaest godina, sad već ima 22, da sam imala situaciju u kojoj sam više puta morala da joj ponovim jednu istu rečenicu i da me ona ne čuje i onda sam razmišljala, verovatno je do mene. Dakle, moram da pronađem neki drugi način da ne budem kao i svi ostali roditelji koji govore „100 puta sam ti nešto rekao i ti me nikad ne slušaš“. Eto ličnog rasta i razvoja. Dakle, ljudi su skloni da više puta čuju jednu istu informaciju, jer nemaju kapaciteta da saslušaju. Jednom da poslušaju i posle toga zaista se desi čudo. Što će reći, da promena stiže za 180 stepeni, ili će se nešto desiti, to je ekvivalent onoga kako je neko uspeo preko noći. Znaš i sam koliko je prethodno noći bilo neprospavanih ili koliko tih radnih dana je bilo da bi se zaista videla ta neka promena, ili da je neko ostvario određeni uspeh.

Dragan:Da, jednostavno dok se sve kockice slože, dok se taj mozaik sklopi onda izgleda da je preko noći. Šta je to prvo što se desilo… Krenula si znači kad je kćerka imala 10-ak godina da radiš intenzivno na sebi, mada si i do tada, jer svi mi radimo na određeni način na sebi? Šta je to prvo što ti se desilo pa si ti skontala „da ovo ima efekta“?

Tamara: Znaš kako, ja otprilike od nekih mojih 19 godina se bavim takozvanim ličnim rastom i razvojem. Rođena sam u Prištini i nekako sam se uvek osećala kao da sam neko čudo. Sa jedne strane prilagođenost, a sa druge strane uvek sam imala potrebu da uvek  štrčim, pa sam se šišala kratko, nosila različite pertle. To je bio moj način da ja zapravo pokažem koliko sam slobodna da budem autentična. E sad, odatle sam krenula raznoraznim pravcima. Kao i ti, imamo  jednu zajedničku crtu, volimo sport, volimo ljude i onda u tom nekom sportu, u tom nekom razmišljanju šta je starije, znaš, da li ono „u zdravom duhu zdravo telo“ ili „u zdravom telu zdrav duh“ sa jedne do druge, do 5. do 28. edukacije nekako me put zaista doveo do NLP-a. Rekla bih sad početak i kraj svih mogućih metodologija uspeha.

U nekom periodu, s obzirom da sam se seljakala, rekoh da sam rođen u Prištini, imala sam potrebu da steknem svoje prijatelje u Beogradu. S obzirom da maltene nikoga nisam poznavala, onda sam se pitala šta je to što mogu da radim…? I eto mene kao preduzetnika. S obzirom da nisam imala tzv. ekipu iz škole niti neko društvo sa fakulteta, onda sam ja rešila da se upustim u te svoje preduzetnički vode i krenula sam da otvaram raznorazne radnje, lokale po celom gradu i ja sam u tome uživala. I otprilike posle pet-šest godina shvatila sam da svaki preduzetik muči istu muku.

Tačnije, ima fenomenalnu lokaciju, dakle radnju na savršenom mestu, ima super robu, ima zaposlene naravno, ali nešto se dešava, nešto ne funkcioniše. To jeste održiv posao. Ja sam lepo živela i tada od toga, ali nešto ne funkcioniše. I onda, mic po mic, pravila sam neku svoju analizu i došla sam do zaključka da postoji zapravo problem u komunikaciji. Najčešće u toj takozvanoj horizontalnoj ili vertikalnoj.

To je kada ljudi ne umeju da komuniciraju, ne umeju da delegiraju, ne umeju da podele takozvani fidbek ili povratnu informaciju, i onda na kraju, fenomenalna radnja, fenomenalan posao počinje da se urušava zato što ljudi ne shvataju da je u komunikaciji zapravo ključ ili odgovor svega. Ono što je najnezgodnije je što apsolutno za sve na svetu postoji jezik. Tim jezikom sam ja krenula da se bavim malo više. Završila sam engleski jezik i književnost i onda mi je bilo važno kako da pomognem svim tim mojim saradnicima, ljudima iz moje branše da unaprede tu komunikaciju.

I tako sam se obrela na jednoj, na drugoj i na 15. Edukaciji, koje su sve bile nekako edukacije prodaje, nege kupaca, strateškog planiranja, pozicioniranje, sve za biznis, ali nikako te komunikacije. Više puta sam organizovala te radionice da pokažem ljudima kako može da se uredi neki prostor, kako može da se bolje komunicira i nekako samoinicijativno. I put  me je baš na toj nekoj radionici doveo baš slučajno do NLP-a, gde sam čula moje učitelje i mentore kako pričaju predivno o nečemu što sam ja sada nazvala „nije lako promeniti se“ ili „naša lepa priča“ ili „koliko je zapravo lako komunicirati ukoliko znamo kako“.

Eto, to je otprilike neki početak bio sa upoznavanjem NLP-a koji je, stvarno bih rekla, početak i kraj svega. Kako se odnosimo prema sebi, kako se odnosimo prema drugima. Kako prepoznajemo sve ono što zapravo kod nas u našem sistemu vrednosti ne funkcioniše da bi mogli nešto da promenimo ili eventualno unapredimo.

Dragan:Tu se slažem sa tobom, da je NLP način savršene i komunikacije, koliko savršeno može biti savršeno, naravno. Mi smo tu istih godina i meni je bilo fascinantno u gimnaziji, pošto sam zadnja generacija marksizma, kada smo učili Marksovo shvatanje otuđenja. Otuđenje čoveka od čoveka, i nekome ko je čitav život izviđač i društveno aktivan, i u nevladinom sektoru, bilo mi je tada nepojmljivo kako može čovek da se otuđi od čoveka? Kako može čovek da jednostavno ne samo da ne komunicira nego jednostavno da ne vodi brigu i o drugom, a da vodi samo o sebi. I onda, kroz život, kroz posao, kroz sve, i u toj nekoj, da kažem pri kraju pete decenije života skontam da, da je ono što ja želim da radim jeste upravo to da smanjujem tu otuđenost među ljudima.

A mislim da, kao što si rekla, je NLP dobar alat. Prvo da osvestimo i kod sebe neke stvari i da možemo da prepoznamo kod drugih.

Malo pre si rekla kako istu stvar kažemo jednoj osobi, druga osoba istu tu stvar bolje razume ili ne razume. Ono što me zanima sada jeste tvoje mišljenje zbog čega ljudi obično beže od ličnog razvoja. Da li beže iz straha pred nepoznatim?

Tamara: Rekla bih da je strah i rekla bih da je baš ono što si malopre lepo spomenuo. U ovom periodu kada se,  ukoliko izuzmemo koronu uopšte  i celu ovu situaciju, ali generalno ljudi su otuđeni zaista. S jedne strane je dovoljno da se pritisne  jedno dugmence da bi se došlo do informacija, s druge strane apsolutno se o tim informacijama ne promišlja, Malo ljudi odvaja vreme da se stvarno onako sastanu, dobro promisle. Da se zapitaju “Gde sam krenuo? Šta radim? Čime želim da se bavim? Šta želim stvarno da imam u svom životu?”.

Ja često volim da baš naglašavam kako u mom studiju, za edukaciju odraslih, postoji jedna od edukacije koja se zove „Imaš li petlju da se raspetljaš?“. Pozivam se na to koliko njih, koliko ljudi generalno na ovom svetu postoji, koji imaju alate, zanate i sertifikate, ali ne i petlju da se raspetljaju. Ta petlja ili upravo ono o čemu ti govoriš kad smo se otuđili, je trenutak kada smo mi zaboravili da delimo svoje emocije, da se radujemo. Nekako smo se ubacili u onaj model ponašanja da moram i treba mi, i da svako od nas ima određene „to-do“ liste.

I baš zbog te želje da se što više toga završi u toku dana, ljudi kreću da se povlače, zato što više, hteli-ne hteli, postaji frustrirani, zato što neke stvari nisu završene i neminovno to vodi ka poređenju sa drugim ljudima. Ja volim da, baš na edukacijama, svakog čoveka, ko god to bio, odakle god došao, koliko god godina imao, podsetim na ono primarno da je došao na ovu zemlju sa nekom svrhom, da postoji razlog zašto je on došao i ukoliko ne shvata da je taj život besplatan, dakle da mu je poklonjen, onda neće se ni setiti da bude zahvalan tom životu; i često se dešavalo, kad kažeš baš ta otuđenost, da na mnogim edukacijama ljudi pogrešno percipiraju šta je njima najvažnije u životu. Kada krenemo da postavljamo ta pitanja, zapravo shvate koliko su se udaljili od sebe. Da su preuzimali odgovornost za tuđa očekivanja, a da su prethodno izgubili takozvanu zlatnu nit, a to je znaš i sam, lepo si malopre rekao, koja si ti generacija i kako si ti vaspitavan, bio je neki veliki vremenski period kada je neko drugi mislio o nama.

Sve za nas je bilo apsolutno uređeno i kada se rodimo da li ćemo ići u neki vrtić, i koju školu ćemo izabrati i posle toga znaš već pravilo, samo vi upišite lepo srednju školu, bolju, da bi mogli da upadnete na budžet, kada upadnete na budžet naravno da vam je obećan siguran posao. Kad dođete u tu sigurica, socijalno osiguranje i redovna plata, te državne jasle, taj budžet, onda je neminovno da su mnogi ti ljudi, u našem okruženju, bilo naši roditelji, staratelji, ili jednostavno ljudi u okruženju,  onda su nam postavljali pitanje, a šta čekate sada?  Kada ste završili te silne škole, bili dobri đaci, već imate posao, šta onda čekate? Zašto niste zasnovali porodicu?

I eto prvog koraka, da ne kažem već 2-3, u kojima je svako izgubio šta je ono što je želeo da bude kada poraste. Znači, sve je neko vreme mislio neko drugi za njega, i konačno, kada je trebao da stvarno stavi prst na čelo, šta je on, ko je on, čime želi da se bavi, šta je ono što je sam sebi obećao kao malo dete, odjednom se okrene i shvati da ima kredit, da ima ženu i ne znam koliko dece i da odlazi na posao koji mu je robija. Onda krene da se naravno upoređuje sa drugim ljudima u okruženju i svaki put kada ga taj neko podseti na svoj uspeh, a njegov neuspeh, onda on ima potrebu da se povlači, i eto otuđenosti još veće.

Dragan: Ok, sad jeste brz tempo života. Sama si rekla da sve informacije dobijemo na klik. Šta je to što je potrebno da bi ljudi bili svjesni da „Put od hiljadu milja počinje tim jednim korakom“? Da je potrebno strpljenja za bilo kakvu promenu.

Tamara: Tako je. Ja bih rekla pre strpljenja da je potrebna velika hrabrost. A ta velika hrabrost je zapravo takozvani razvojni sklop iliti mentalni sklop pobednika. Šta to tačno znači? To znači ukoliko smo malopre pričali o ovoj priči, kako je sve za nas bilo organizovano, da mi nismo morali da se mučimo, čak ni da mozak stavimo u funkciju iliti pogon, sem za ono „Uči, budi dobar đak!“.

E, onda je sad trenutak da se zapravo vratimo ta neka dva-tri koraka unazad. Kada kažem dva-tri koraka unazad, to stvarno mislim da u toku dana, bilo bi više nego idealno, da čovek odvoji to neko vreme i prostor za sebe. Da uzme jedan beli papir i da zaista rukom napiše šta je ono što on želi da radi. Čime želi da se zabavi? Šta je ono čime želi inače da se bavi u životu? Šta ga radi? Jer, nema dela bez delanja niti rada bez radovanja!

To je suština. Često, baš na edukacijama, govorim koliko je naš život ne ono kao što se ranije govorilo, sada bi bilo možda pretenciozno da govorim, znaš ono „Kakve su ti misli takav ti je život“ , koliko se već stvarno izrabljuje ta rečenica ili ta izjava, i mnogi ljudi onda odu u onu drugu krajnost. Bez svesti o tome šta zapravo misle. Ja volim da kažem da „Kakav ti je dah tako živiš“ i „Kakva pitanja postavljaš ti zapravo tako živiš“. Zaboravili smo da postavljamo ta pitanja, zaboravili smo, ako ništa drugo,  makar sa sobom da uspostavimo očekivanja. Šta je ono što stvarno očekujem od sebe?  Jer stalno u tom nekom odnosu u kome nekome nešto ostajemo dužni, zaboravimo da na kraju danas najviše dugujemo sebi.

To je ono što sam pitala kada na radionicama postavim pitanje ljudima: „Šta vam je najvažnije u životu?“ Kada stvarno počinju da pričaju o tome kako je to sreća njihove dece, uspeh na fakultetu, šta god… Sijaset stvari se nabroji.

Da se na prvom mestu zaboravi da je život sam po sebi, taj dragoceni koji je nama najvažniji. On se ne da pozajmiti nikome. To naše vreme mi ne možemo nekome dati, možemo ga pokloniti, ali to je ono kao… evo sad što nas dvoje sad ćaskamo, ako znamo da ima neko vreme u kome želimo da razmenimo neke informacije, ali ja tebi ne mogu pokloniti moj život. To je ključna stvar. Dakle taj beli papir bi baš tome poslužio. Da napravim jedan popis, da vidim gde sam. Da vidim gde sam krenuo? Da vidim šta sam dosad uradila? Ova korona, mislim da je nekako baš mnogima išla na ruku, zvuči možda čudno, ali bukvalno da se podsetimo koje su to naši vrednosti. Ljudi stvarno nemaju vremena da promisle o tome šta žive, kako žive, čemu se raduju, šta umeju da cene? Nekako se sve podrazumeva i u tom podrazumevanju mnogi su izgubili kompas.

Tako da je taj papir taj početak. Što kažeš lepo, čak i onaj cilj od hiljadu milja treba započeti tim prvim korakom. Na tom belom papiru može da se desi, ono što se inače dešavalo i na mojim edukacijama, da ljudi ostanu zatečeni. Ne znaju šta da napišu zato što nisu imali svest niti vremena da razmišljaju o svom životu. Nekako su se stalno ljuljuškali ili surfovali po ovom životu i ponašali su se onako šta god došlo dobrodošlo, šta mi dođe tom sam rad, ali ne lezi vraže, nije baš to tako. To je samo jedna od izjava koju su tako s vremena na vreme ponavljali, da je zaista razumevanje, da je ključno da preuzmu odgovornost za sebe. Za ono što žele da unaprede u svom životu kako ne bi krivili sudbinu za sve što im se dešava.

Dragan: Pa, na žalost, moram da se složim sa tobom da isuviše mnogo stvari podrazumevamo. Nebitno da li je to odnos u porodici, u braku, prema deci, prema prijateljima, prema rodbini, na poslu, ili bilo gde.

Ono što je NLP meni doneo mnogo, jeste to osvešćivanje da ne možemo sve podrazumijevati. Da ja ne mogu da se „nerviram“ i ljutim na suprugu, „Kako ne razumeš šta ja mislim?“, „Kako možeš da ne razumeš šta ja mislim?!“.

Tamara: Da li je medijum, da li ume da čita tvoje misli, to je druga stvar!

Dragan: I ono što je stvarno dobra stvar kod NLP-a, jeste osvešćivanje svih tih stvari, bilo da je podrazumijevanje, bilo da je to zašto mi moramo da živimo onako kako nam je sredine nametnula standarde.

Tamara: To jeste ključna stvar. Rekla bih da su ljudi zaboravili šta znači ta sloboda. Ta sloboda za mene znači zaista da preuzimam odgovornost da budem to što jesam, da mislim svojom glavom i da govorim.

Ključna stvar rekla bih da 90% ljudi razmišlja, baš tako, a to je „Bolje i sigurno, ali loše, nego nesigurno i nepoznato, čak i ako je dobro,“.  I kao šta ću sad? I onda zato i ostajem u zoni ovoga što mi je poznato, pa makar bilo i loše, makar bilo i teško. Često naglašavam koliko nismo svesni naše lingvistike koju koristimo. Želimo bolji život, a pričamo kako je sve strašno i užasno, katastrofa i svuda je haos.

Da li je moguće zaista da stvorimo neki lepši život ako koristimo te reči. I s druge strane, baš kao što si lepo izgovorio, toliko imamo očekivanja posebno od ljudi sa kojima živimo, bez da smo ikad uspostavljali očekivanja. Dakle, šta je ono što ja želim, što je meni potrebno i da usput pitam šta je ono što je toj nekoj osobi, preko puta, potrebno. Šta je ono što ona želi? Zaista uspostavimo očekivanja. Rekla  bih da je to uspeh ili ključ svake dobre komunikacije.

Dragan:Pa jeste, vrlo često se dešava da smo mi u poslu profesionalci u komunikaciji,  a kod kuće totalni amateri, potpuni autsajderi kada je komunikacija u pitanju. To je bio konkretno moj slučaj, moj primer zašto sam ja krenuo na NLP.

Još u periodu gimnazije, osim što sam stvarno bio društveno aktivan kroz moje izviđače, čitao sam malo drugačiju literaturu, malo nečeg drugačijeg… i dođe život, dođe period rada i svega onoga što se „podrazumeva“: radi, stekni nešto, kupi stan, auto i tako dalje… Znači ovo što smo malopre ispričali.

Firma se počela fino da razvija. Bilo nas je svakodnevno 20-ak u nekih 150m2, super komuniciramo, takva atmosfera da se pravi sarma na radnom mestu stvarno, mislim stvarno fantastično nešto, prema svima na Vi, fin, nikad povisio ton, ali kad dođem u kuću filter   bi bila   supruga. Šta to znači? Ne znači da sam bio agresivan, ne znači da sam bio  fizički grub, ali sam itekako  podrazumijevao da ona mora da me razumije, da ona mora da oseti koji ja problem imam.

Tamara: A jesi li ikada izgovorio koji je to problem i kako da te tačno razume?

Dragan: Upravo to, podrazumijevamo. Moje dvije ćerkice koje su tada imale po četiri I pet godina… i ja osvjestim da ne želim da moje ćerke odrastaju pored takvog muškarca i da usvajaju takav model ponašanja kao nešto što je opšte prihvatljivo, kao nešto što je sasvim normalno i onda je krenulo to moje razmišljanje da moram nešto da promenim. Naravno, sticaj okolnosti je, što NLP kaže, “otvorenost čula”, ja sam u tom trenutku imao otvoreno  čulo da čujem na tv-u jedno gostovanje vezano za NLP, setim se da mi je kum, koji je fantastičan programmer, išao na NLP, a svi programeri su veliki stručnjaci, ali opet kada je nešto vezano za vođenje timova, pitanje je koliko su svi programeri dobri, i on je hteo da pojača te svoje komunikacione veštine.

Počeo sam da istražujem, i tako je krenuo moj put NLP-a, i mogu da kažem da se u mojoj kući sada tako malo podrazumijeva, desi se nekada naravno,  a toliko je dobro bilo da je posle nekih godinu dana i ona krenula. Oboje smo onda završili Practitioner, jer stvano je NLP dobar komunikacioni način, model, ali ne može sam od sebe da napravi promenu, nije dovoljno  otići uplatiti nešto, pročitati nešto i rešena stvar.

Tamara: Treba se nešto i primeniti.

Dragan: Upravo to, e to je ono što me sada zanima, pošto znam dobro da ti u svom  „Life & Mind Studio“  si već desetak generacija practitionera i mastera provela kroz proces.

Tamara: Rekla bih zapravo da sam im bila podrška, paralelno sam ja učila uz njih.

Dragan: To je ono „Nije znanje, znaje znati znati, nego znati znanje dati“. Ti si u principu mnogo više od dvesto osoba provela kroz to.

Tamara:  Ja se ne bih bavila brojkama, jer ja  nekih 12-13 godina držim “in-house” treninge, i nekako ne odvajam te ljude koje upoznajem na terenu kada ja odem u njihovu firmu i ljude koji dolaze kod mene na edukacije. Prilagodila sam prvi modul NLP practitionera svim zaposlenima u prosveti i imam i akreditaciju našeg ministarstva. Dakle, ključna stvar je da je svaki pojedinac važan, svaki pojedinac koji ima potrebu, ali ima i petlje da se raspetlja. To mi je mnogo važnije od broja ljudi koji su prošli kroz  moju firmu. Zaista smatram da sami možemo puno toga da uradimo, ali da zajedno možemo apsolutno sve i time se zaista vodim. To govorim zato što paralelno učim uz sve učesnike seminara ili treninga i čak nisam ni znala da imam tih nekih veština, do momenta dok nisam imala priliku da nešto prezentujem. Godinama zagovaram kako je najlepše podučavajući da se uči i da čovek vežba, zato što ta komunikacija koja se svodi na te lepe reči koje mi koristimo, koliko smo tu da  nekoga ohrabrimo, da motivišemo, da inspirišemo, svakome je to potrebno. Reč može da povredi, ali reč ne menja ljude, iskustvo nas menja. E, to je suština! Koliko se svako od nas  menja podučavajući druge i pri tom uči od njih, i sam znaš koliko je to razvojno polje fenomenalno.

Dragan: Šta je to što bi  mogla dati kao neki konkrertan primer banalne stvari, a koja je napravila veliki pomak kod nekog od osoba  koje su krenule na put svog razvoja?

Tamara: Ne bih rekla da postoji  ništa banalno, ja volim da kažem da je svaki pomak, svaki angažman zlatan vredan. Na prvom mestu je da često mi kada komuniciramo nemamo cilj šta je zapravo ono što mi želimo da kažemo, mislim da bi to bila dobra polazna osnova koja vodi ka boljitku, jer ako zaista promislimo šta je ono što želimo da kažemo u toku dana, naravno da ćemo dobiti određeni rezultat, bilo da smo to izgovorili ili samo mislili u sebi. To je onaj prvi uvodni deo, koliko je važno posebno u NLP-u da razumemo kako se mi odnosimo prema sebi i koliko smo spremni da sebi govorimo neke ružne reči, ili koliko često sebe nazivamo nekim pogrdnim imenima. Ukoliko krenemo od pretpostavke u NLP-u, tih aksioma čarobnih koje ne dovodimo u pitanje, rekla bih da je to već promena prvog reda, gde ljudi ako ništa drugo počinju da razmišljaju drugačije. Volim da naglasim da nema promene bilo kakvog ponašanja do promene razmišljanja. Ja često postavljam pitanje učesnicima, šta misle, šta je lakše, promeniti ponašanje ili razmišljanje i dobijem hiljadu različitih odgovora, ali ključna stvar je ta održiva promena,  ona kojoj svi težimo, da imamo takozvani unutrašnji  mir, neko dobro stanje, da znamo da vladmo sopstvenim umom, da artikulišemo naše misli, da  verbalizujemo svoje reči, da osvestimo unutrašnje stanje i kako ga reflektujemo kroz ponašanje spoljašnjem svetu.

Taj prvi trenutak u kome razumemo da mi imamo kontrolu nad našim mislima je, rekla bih, najveća promena kojoj se baš radujem i često se desi posle samo ta dva dana  NLP edukacije, posle prvog modula. Ljudi se pitaju šta se to desilo, kao da su se zaljubili, non-stop su nasmejani, a nekako je to ta sloboda, da se čovek vrati sebi, da zaista razume šta je ono  što je sve vreme sebi radio. U odrastanju je tebi kao muškarcu bilo  nedozvoljeno  da pustiš suzu, zato što je to kao sramota, nije kao pristojno i neprimereno je, pa kada me pitaš šta je to što se desi na prvom NLP praktičarskog ili NLP basic, zapravo drugačije razmišljanje, proširi se svest, nekako se dobije uvid da postoji nešto više i drugačije od onoga kako je neka osoba prethodno  razmišljala.

Dragan: Da, počnemo da razmišljamo sami o sebi, jer opet se vraćamo na podrazumijevanje, jer dugoročno gladajući ne možemo biti dobri prema drugima ako nismo dobri prema sebi. Možemo kratkoročno.

Tamara: Tako je i to je ono što si ispričao za svoju suprugu i za odnos koji si imao sa njom, to je direktno povezano sa onim koliko mi preuzimamo odgovornost za sopstveni život. U turbulentnom letu, da si sa porodicom bilo gde, na bilo kojoj destinaciji u momentu kada ti stjuardesa kaže stavi masku sebi, šta bi uradio? Kome ćeš prvo dati  masku ako postoji jedna maska, a vas je petoro? Naravno sebi. E, taj kiseonik mi zapravo sebi često oduzimamo i to je direktno povezano sa onim prebacivanjem odgovornosti na druge ljude. Najčešče slušam  „Samo mi daj pet minuta“. To je ono kada pojedinac izabere za sebe razvojno polje kroz polje NLP, pa kaže da se vratio kući i rekao deci i ženi glas da im ne čujem, njemu je buka i galama na poslu, oni ga ne razumeju i treba mu pet minuta, tu se ponovo prebacuje odgovornost na nekog drugog, tražeći dozvolu za pet minuta nekog  mira koji nam je potreban da bismo bili u dobrom stanju.

Dakle, to je ta odgovornost. Onog momenta kada se čovek ponovo zauzme za sebe, a kod svakog je to individualno. Na žalost, kaže se, ljudi kreću da se bave sobom samo i jedino ukoliko im se desi nešto staršno, kao što je gubitak posla, ili su imali neku neizlečivu bolest, ili su ostali bez nekog bližnjeg svog, pa ih je to dobro uzdrmalo i podsetilo koliko je život dragocen i onda su se probudili. Ja se često šalim i kažem probudi se, pokreni se.

Dragan: Šta je to što možemo mi da uradimo da ih prodrmamo iz dogmatskog dremeža, prije nego što im se tako nešto desi, jer to je već krupna promena u životu?

Tamara:Ključna stvar je da im postavljamo gomilu pitanja dok god ih ne iscrpimo. Ne možemo nikoga naterati da se menja ukoliko on to ne želi. Sa druge strane,  ukoliko je neko navikao i živi tako kako živi, sve mu je potaman i lako  mu je da kuka, ok, neka nastavi. Mi možemo malkice nekog da pomerimo ili da zamenimo. Ima jedna anegdota, kada je na jednoj mojoj radionici sve vrerme žena pokušavala da objasni koliko joj je teško sa njenim suprugom, da sam je ja pitala da li je to ugovoreni brak, a ona je rekla da ga je sama birala, a kada sam je pitala da li može da ga zameni kada ne može da ga promeni, rekla je da joj je on savršen! To je ta začkoljica, jer mi ne možemo da nateramo druge ljude da se menjaju, ali možemo da mi budemo ti koji smo se promenili, a onda će se neminovno i oni promeniti.

Dragan: Ako mi svojim primerima damo primer drugima i na taj način motivišemo njih, sasvim je moguće. Dao bih jedan primer koji se meni desio ima već jedno sedam, osam godina. Tada smo sa Iskonom radili u Kragujevcu i pokvario mi se auto, pa sam otišao do servisa, gde sam video čoveka koji je u sedmoj deceniji života i jedan montibajk u radionici, drumaš, zakačen na zid. I krenem ja da pričam sa njim. Ja sam se tada vratio iz Nemačke, gde sam svaki dan 25 km u jednom pravcu išao na posao biciklom i vraćao se, a radio sam uglavnom fizičke poslove u zadnjih par godina. Dođem ja kući sav oduševljen i nađem famoznog Bracu na društvenim mrežama i počnem da ga pratim.

Ovo pričam zato što je to čovek koji je sa šezdeset i  nešto godina počeo da vozi bicikl intenzivnije, a sada u sedamdeset i nekoj godini pređe bar po 10 000 km godišnje. Svaku svoju vožnju je dokumentovao i objavljivao na društevnim mrežama, a bile su 50, 100 čak i 1000 km.  Ja do tog momenta nisam ništa objavljivao na društvenim mrežama, zato što mi je to bilo hvaljene. Bilja i ja smo znali da odemo Kragujevac-Kraljevo biciklima i da se vratimo, to je već 100 km, a to je naš uspeh i zašto ja moram da pričam o tome, a posle upoznavanja Brace promenio sam potpuno stav prema društvenim mrežama.

Zašto?

Zato što je on uticao na mene koji sam tada bio sa 40 godina, da kažem sebi: „Ako Braco sa  65 godina može da vozi 200 km, zašto ti moraš samo 20? Ajde kreni ti 50“, pa sam i ja došao da vozim 500 km. Počeo sam da objavljujem i ja bilo šta drugo što se desi.

Tamara: To je divno, time praktično motivišeš  još nekog, jer ako ti to možeš i ako on to može, pa mogu to i ja. Nisu  ljudi baš  skloni, nekako nisu  ni otvoreni da postavljaju neka pitanja. Znaš, osećaju se nekako u onom, rekla bih začaranom krugu, tu su gde su, tako je kako je, “Ne daj Bože zla, može biti gore”. Nemaju baš tu slobodu, opet se vraćamo na slobodu, da pitaju, da istražuju bezbroj informacija, ali ključnih informacija, da istraže da li je stvarno nešto moguće. S druge strane, mislim da nas je nekako školski sistem navikao na “Sedi, nemoj da misliš svojom glavom, nemoj se isticati!”. Mislim… nema smisla da ja  to kažem, kada se bavim  školstvom i uopšte kada sam učitelj sa ove strane,  nekako  nije zahvalno da to govorim sada, ali zaista je bilo sve uređeno, bilo je mnogo lakše.

Ja se sećam i tog Titinog vremena u kome su drugi ljudi brinuli za nas i onda je sada i normalno kada čujem da neko sa četrdeset godina kaže „Kasno je za mene!“. Dakle, meni je normalno da čujem, ali mi je važno da i on to razume da nikad, zaista nikad, nije kasno i da samo, i jedino, ukoliko zaista želi nešto da unapredi da to može i da postoji puno ljudi na ovom svetu koji su ostvarili različite uspehe, samo je suština šta oni žele.

Nismo svesni zaista šta je uspeh, i uspeh je individualna stvar, a NLP je nauka ličnog prosperiteta i zaista je bolje, onog momenta kada nama bude bolje, nekako se sve promeni zaista na bolje, možda ne 180, ja bih volela da kažem 360 stepeni.

Dragan: Da, pun krug.

Tamara: Uz to bih rekla da je divno to što ste ti i tvoja supruga uradili, a to je što ste se zajedno pokrenuli, što je ona videla da si ti ostvario odredjeni pomak u odnosu na svoje ponašanje, samim tim I na komunikaciju, pa se i ona usudila da krene. Dakle, mislim da je to povezano direktno sa onim što sam ti izgovorila, a to je da je potrebna hrabrost da se čovek pozabavi sobom.

Ako bi me pitao koji je moj najveći uspeh?

Pa eto,  mogu da sad kažem, vidiš kako sama sebi postavljam pitanja, da je ova moja zaraznost bavljenja sobom i tim takozvanim ličnim razvojem i razvojem integriteta dotakla moju ćerku, tako da i ona sa već eto 22 godine, za mesec dana će dobiti licencu-sertifikat kouča, što je fenomenalno zato što je praktično, evo već skoro pet godina u NLP-u, i rekla bih da ništa lepše nego kad ti sad znaš da istim jezikom komunicirate. E, to je onda upravo onaj trenutak u kome, do sad je bila gomila izvora nesporazuma,  dakle ne samo u mojoj kući, nego u svim porodicama. Dakle, pozoriše u kući na sve strane, svuda se čuje. A taj  čas, taj trenutak u kome možemo zaista da zastanemo da udahnemo, ono čuveno kao što smo nekad slušali odrastajući „Možeš da izbrojiš do 10, ne moraš baš sve da kažeš što misliš, a i ako misliš to što kažeš, stoj onda iza toga“; e, sad je taj trenutak u kome ne postoje više ti  trenuci, kada se nas dve ne razumemo, naprotiv… taj trenutak kroz časove razumevanja i radosti sad traje intezivno i nekako se multiplicira i baš je uživanje slušati je i posmatrati je kako komunicira i sa svojom generacijom.

Tako da, želimo promene u svetu, pa mi smo se promenili.

Dragan: Da, upravo to, lični primer.

Ja mogu da ti  kažem da je rečenica koja se koristi najčešće u mojoj kući je „A kako ti to tačno misliš“? , rečenica koju najviše koriste moje kćerke od 7 i 8,5 godina, a vjerujem da će i ova od dvije i po krenuti vrlo brzo to da koristi. Znači, nesvesno, nismo ih učinili.  Nesvesno smo došli do toga da se ništa ne podrazumijeva jednostavno. Kod nas je sramota pitati nekoga za pojašnjenje, pa pobogu, nisam jednom u  životu rekao „Da, da razumijem“ i posle se okrenem i razmišljam šta je ustvari hteo da kaže,  šta ja treba da uradim, kako treba da uradim ili šta već.

Tamara: Tako je, ostaješ da živiš u neznanju od one sramote i blama da pitaš bilo koga i da ne ispadneš, ne daj Bože, glup u društvu.

Dragan: A to je tri riječi: „Molim te, ponovi mi još jedanput!“

Tamara: Tako je: “ Ukoliko sam te dobro razumeo… ili “Hoćeš li mi pojasniti… “.

Pa to je direktno povezano i sa onim drugim, sa preuzimanjem odgovornosti. Sećaš se i sam, tog perioda odrastanja, mi koji smo voleli da budemo malkice različiti, a dakle… svako ima to nešto posebno, svako je autentičan na svoj način, i to je baš onaj otisak prsta. Koliko smo samovoljni da prihvatimo i da sebi damo tu dozu, da pokažemo  koliko smo različiti, a to je onaj trenutak koji traje malkice duže.

Šta to znači?

To znači, imamo neku određenu ideju i želimo neke ljude da uključimo u tu  našu ideju, želimo da se hvalimo nekim stvarima i onda nam kažu „Daj, sedi, smiri se, proći će te!“ i ne želiš to da pitaš, jer kao to je blam da pitaš, baš ćeš ispasti glup u društvu.

Dragan: “Nemoj da štrčiš gore, bolje budi u ravni!”

Tamara: Da, da…  Nemoj da se ističeš i nemoj da štrčiš. Direktno je povezano sa onim što si izgovorio da ako sad fotografišem i objavim tamo  neku sličicu lepe torte ili nečega što sam uradio, hvališ se.

“Nemoj se hvaliti!” Moja mama je čak imala to običaj da kaže, I baš sam joj jako zahvalna, a to je „Ja ne mogu da vas hvalim kad znam kakve ste!“. Sad kao zamisli strašno i stvarno jeste, ja sam to doživljavala stvarno lično, jer sam verovala da sam dobro dete, dobar sam đak. To je po merilima mojih roditelja bilo, ideš u dobru školu, dobar si đak i ništa ne brini, međutim nije tako. Ja sam od prilike izrod u familiji, koji je sve vreme govorio super je taj fakultet što svako od vas studira, što je upisao, mislim i ja sam jedna od vas, samo je suština ukoliko nemate te životne škole ništa se promeniti neće.

Dakle, vi onda nećete znati da komunicirate, baš kao što si ti rekao, dođeš kući, tako i sada.

Primećujem da su ljudi napravili takozvanu identifikaciju, ja sam moja uloga koju imam,  ili ja sam moja funkcija koju obavljam. I onda šta se desi? Bukvalno ono od malopre. Ukoliko sam ja imao  neku potrebnu da demonstriram, da se bavim nekom svojom idejom, da je plasiram, ko kaže da to nije  moguće? Mi smo navikli stalno na to neko odbijanje.

Ja sam počela da se služim onom izjavom,  znaš da postoji naslov neke knjige „Odbijte me, ja to volim“ i zasita sam to uvrstila kao svoju  mantru, kad god nekome nešto želim da saopštim i da podelim neku svoju informaciju, a puna sam ideja i godinama sam  plaćena  da imam ideje i šalim se kako pametno mislim. E onda je bilo kao „Bože, samo ti sedi  proći će te to, ma gde ćeš baš ti, zašto baš ti, baš tebe čekaju“ i stvarno godinama nailazim baš na nesaradnju, moram da priznam. Čak i kada sam dobila akreditaciju Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, jednako su mi baš u mom  okruženju, baš u  mojoj ličnoj porodici postoji preko pet prosvetnih radnika, dakle mojih najbližih članova porodice i oni su mi govorili:  „Sedi, proći će te, jesi luda, ti sad treba da spremiš neki program koji je za  učitelje, ko će učitelje učiti nečemu, oni su naučili sve što treba da se nauči!“.

I sada zamisli ti to, kada ti u okruženju  imaš potrebu da nešto radiš, imaš ideju zlata vrednu i stalno nailaziš na odbijanje. Šta radiš? Pa naravno da se povlačiš, zato što ti je bezveze da štrčiš. Sa druge strane, koliko  moraš da imaš taj mentalitet pobednika, koliko moraš da si hrabar, onda istrajan, onda koliko moraš da imaš zaista veština da bi ti to morao, mogao, poželeo, kako god da isteraš svoju ideju do kraja, jer znaš postoje mnogi ljudi koji nešto započnu i odustanu.

Dragan:Da i ok, to je u redu, ako se pronađe da nije u tome, što moj kum kaže: „Bolje  da ostanem bez  noge, nego da ostanem bez života.“.

Tamara:Tako je, ali ne daj Bože da ostanem bez bilo čega.

Dragan: Ovo si mnogo lepo rekla, kako se ljudi plaše štrčanja, da jednostavno budu predvodnici u nečemu.

Tamara:Tako je, plaše se uspeha zaista više nego neuspeha, ali veruj  mi više uspeha.

Malopre si  me ptiao  koji je to broj i reći ću ti preko hiljadu. I još se bavim naučno-istraživačkim radom. Zaista, koliko je  taj jedan čovek, taj pojedinac spreman da zaista implementira sve ono što zna,  dakle sve te informacije koje ima i čuva za ostvro jednoga dana, zatrebaće mu.

E, to je direktno povezano zaista sa tim takozvanim ambicijama. Znaš, koliko smo spremni da se zauzmeno za sebe. Evo ja već godinu, mogu da kažem od kad je korona, mogu da kažem i ranije čak, ali posebno od kad je korona, ljude motivišem da se pozdravljaju, kada se pitaju ono kozmetičko pitanje „Kako si?“, bez želje i ideje da saslušaju stvarno kako si, one  iskrene, čak ne mogu ni da kažem, empatije. Ja nekako idem na toj skali, to je  nekako malo čudno, ta skala emocija. Volim zaista tu zainteresovanost, znači pitao si  me kako sam, sačekaj da ti kažem kako sam, gledaj me još  dok ti pričam kako sam. Dakle, važno mi je da podelim kako se stvarno osećam. To se nekako samo provuče. E, onda sam uvela jedan pozdrav, a to je kada se sa nekim pozdravljam i pitamo se kako ste, da sa druge strane  bude na prvom mestu odgovor: “Radnoaktivan.”

I bilo je slatko. Prvo su ljudi ono kao… ček da se malo češkam po glavi, šta to tačno znači.

Ali ta stvarno aktivnost i ono što smo malopre povezali sa tim godinama, koliko je zapravo svako odgovoran ili neodovoran prema svom životu je i taj sledeći korak. Ukolko stalno držimo taj život na odstojanju i čekamo Samo, Još, Ako, Onda, Kada se stvore uslovi, malo toga će se desiti kada stvarno se stvore uslovi i dođe čovek u tu neku penziju ili neke godine i šta onda? Ne kaže se džabe „Eh da su mi ova pamte i one godine!“.

Dragan: Da, eh da sam malo mlađi.

Tamara: Pa to ti kažem.

Dragan: To je opet dobra stvar NLP-a, što NLP ne nudi ništa revolucionarno, nudi nam nešto što može da nas natjera da malo razmislimo sami o sebi.  Meni je recimo mnogo moćno bilo kada sam čuo jedan od aksioma NLP-a,  NE POSTOJI NEUSPEH, POSTOJI SAMO REZULTAT, ili neki kažu postoji povratna  informacija, što je još možda i bolje nego rezultat.

Recimo, to je meni bila jedna katarza jednostavno bukvalno katarza koju mi je taj aksiom napravio.

Tamara: A jel imaš neki svoj sada aksiom koji koristiš?

Dragan: Nemam, nego bih volio samo da pojasnim zašto. Zato što sve što mi se dešavalo do tada, bilo da je uspeh i strah od uspeha ili neuspeha, sve sam to  suviše lično doživljavao. Tada sam se identifikovao sa firmom, Iskon mode jednako Dragan, a što nije uopšte tako, i onda bilo šta što se desi ako nije uspeh, to je moj neuspeh, ako nije ono što je očekivano, to je  moj neuspeh. Sve do tog trenutka kada sam počeo da se propitujem i da razmišljam o tome da li je to moj neuspeh ili je to moj rezultat. Znači ako  nešto ne ide, promeni, nađi drugi način, ne samo na jedan način. Tako da ogromna stvar za moj preobražaj jesu svi aksiomi NLP-a, to su tako jednostavno takve mudrosti koje mnogi prosipaju, a u principu je veoma primenjivo, veoma konkretno, samo da se sami propitamo za neke stvari.

Tamara: Znaš, često smo skloni da zaboravimo da neke stvari testiramo. Znaš, saznamo nešto,dobijemo ga kao informaciju i ne stavimo ga u službu konkretno. Baš govorim kako je jedina validnost istine korisnost. Šta god da radimo ukoliko nam je korisno, mi ćemo se time pozabaviti i ako znamo da smo konkretno nešto završili, uložili novac, ili neko nam je platio  neki seminar čega god, edukaciju. Šta na kraju uradimo? Posebno to, posle ću se vratiti na ovu priču o mojoj divnoj porodici. Kako se ponašamo prema poklonu. Nekad ga primimo, zahvalimo se, a nekad ono kao prevrćemo očima „Pa zar meni, zar me ne poznaješ, pa mi poklanjaš ovo“. E, tako je i sa tim takozvanim ličnim rastom, kada organizacije ponude svojim zaposlenima da unaprede neke veštine. Nekako su skloni da se ponašaju  kao na ekskurziji, znaš ono  došli su i onda počinju da analiziaraju tog nekog takozvanog voditelja, da li ima frizuru ovakvu, da li ima šminku takvu, da li se smeška, da li gestikulira, pritom zapisuju poštapalice i onda od te skripte od te edukacije ne bude ništa. Znači ništa se epohalno neće desiti.

U mojoj porodici je baš bilo da sam imala i potrebu i želju, da prvo  me moji najbliži članovi podrže, da čuju šta je to što ja radim, da se upoznaju malo i sa NLP-om, s obzirom da sam im sve vreme govorila kako je sem nauka ličnog prosperiteta ili neurolingvističko prfogramiranje, kako im je bilo teško da to izgovore, ja sam ih  podsećala hajde da vidite gde ste, da li mislite ono što govorite i da li usklađeno radite, ili jedno  mislim, drugo govorim, treće radim i niđe veze nis sa čim. Nećeš verovati, nikad se do sad nije desilo da je neko od njih zadovoljno i zahvalno prihvatio ponudu da dođe na seminar. E, to je sad onaj sledeći korak. Koliko nam se stvari podrazumevaju, opet se vraćamo na ono  pretpostavke i očekivanja, to je rekla bih treći izvor nesporazuma.

Mi smo skloni da nam se podrazumeva da nam  je neko stvarno nešto dužan i da ne treba da kreiramo nameru da nešto uradimo. Dakle, dobili smo nekakav alat, hajde da to i isprobamo.  To ćje otprilike kao, imam recept za neki kolač i dalje čekam da se sam od sebe “ćiri bu-ćiri ba” stvori.

Dragan: Da, imam recept.

Tamara: Tako je, i ja imam recept. I onda, ja već imam izgrađeni stav, imam svoje mišljenje i imam sud koji najčešće bude apriori negativan, e to je sledeća stvar, mislim da smo skloni odbijanju svih onih stvari koje su još uvek nepoznanica, a pritom nismo odvojili ni vreme, ni prostor da se time pozabavimo, da se makar informišem, da znam šta je to. Baš sam govorila još na početku negde kada sam krenula da se edukujem što se NLP-a tiče… Dakle, ja sam se  odmah zaljubila na prvu i rekla sam: „E, ovo je stvarno nešto što čovek želi!“. Možeš da zamisliš da sam prethodno imala nekih 24 sertifikata, koje nikada nisam htela da uramim, čak ni diplomu sa zvaničnog univerziteta.

Zašto? Zato što upravo taj trenutak u kome primećujem da ću naići na takozvani otpor. Šta se dešava? Znaš i sam,  formalno i neformalno obrazovanje, razlika je. Dakle, mi smo skloni da držimo te raznorazne sertifikate uramljene bez da smo bilo šta primenili. Kao što sam ti malopre rekla, bilo da je učitelj ili doktor, kako se ponaša  kada dođe svojoj kući i svojoj deci, nastavlja da glumi i da tu istu funkciju ili ulogu koju ima od sedam do tri prenosi  članovima  svoje porodice. Da li je to onda srećan život i kakav je to onda život?

Dragan: Da. Pa, dobro… NLP u principu i jeste metodologija šta je to i kako rade  uspešni, po čemu su oni uspešniji od ostalih uspešnih. Tako da je to mnogo dobra stvar, jer je primenjivo. Jedan drugar koji živi u Nemačkoj i radi, pozdravljam ga, je rekao da je to u principu primenjena psihologija. Mnogo mi se svidela ta njegova rečenica, zato što sam studirao psihologiju i znam da sam bio razočaran prve dvije godine zato što ni p od psihologije, osim uvoda i tih stvari, znači sve nešto okolo da imamo neki dobar temelj, pa da onda zidamo kuću. Za razliku od ovoga što bukvalno od prvog  modula se dobiju neki alati koje možemo korisno da upotrebimo sami sa sobom, a čak i da prenesmo to i na svoje najbliže ukoliko želimo to, ukoliko provežbamo, tako da mi se sviđa taj izraz primenjena psihologija.

E, sada, ne treba ni mistifikovati. NLP je i  meni kada treba da objasnim naziv neuro…, šta, kakvo programiranje, softver, hardver, šta radite vi u principu, ali toliko je primenjiva stvar, toliko konkretna stvar.

Tamara: Da, ali tako je i nastala, ako se sada vratimo i bavimo toj istorijom. Koliko je sada važno, ja bih volela da se  dotaknem baš i te teme, koliko je psihologija… rekla bih ovako. Kako su se sada pronašle  te neke zajedničke stvari kao zajednički imenitelj za takozvani lični rast i razvoj svakog pojedinca. Dakle, čak se sada psihologija, ne samo što je nastala jednim delom iz rada  Frica Perlsa, Gerštal terapije, Bajron Kejt…, dakle, koliko je važno da mi razumemo  nefunkcionalne odnose. Dakle, nauka NLP je baš i nastala na osnovu posmatranja rada uspešnih psihoterapeuta, njihovog modela ponašanja sa klijentima sa kojima su postizali određeni uspeh. Meni je to bilo ključno posebno za razumevanje  sa ljudima koji bi  nešto da promene, a i dalje imaju potrebu da pričaju o prošlosti.

Ta razlika između NLP-a i psihologije i same terapije tj. psihološke iliti uopšte psihoterapije. Koliko je važno razumevanje čime se bavi NLP. Dakle prepoznajem, uvažavam ovaj trenutak, prepoznajem i sve ono što  kod mene ne funkcioniše i odatle biram šta ću sutra, prekosutra  i  dalje čime ću se baviti, dok se, znaš i sam, psihologija često bavi svim onim stvarima koje su se dešavale u prošlosti, koje nažalost oblikuju sve ljude. Često smo skloni da pričamo da te  situacije koje su nam se dešavale u prošlosti oblikuju  naš život i upravljaju svakodnevno nama i onda  opet krivimo tu neku sudbinu, opet se  kao grčevito držimo za taj neki događaj koji nije baš bio  ni radostan ni mio, ali ako on počinje nas da kontroliše, šta smo onda uradili? Dakle, to je jedna od stvari ukoliko nam je cilj zaista da živimo takozvanim ispunjenim životom, da živimo životom punog potencijala, jer zašto bi inače životarili. E, onda je zaista dobro imati podršku, dakle nekog od nas koji se bavimo NLP-om malo više i malo duže, da onda razumemo da sve što se desilo može da bude  zaista jako teško iskustvo, veliko. Ne možemo nikada suditi o iskustvu, jer sam čovek ga je prošao i onda u NLP-u baš postoji taman toliko alata da razumemo da to što se desilo, da može čak i pogled da se izmeni na to. Dakle, mi nećemo umanjiti to što se desilo.

Dragan: Da, to je bilo pa bilo.

Tamara: Tako je, i  nemamo mogućnosti niti alata da delimo neke savete, ni mi sa ove strane, i posebno da se mešamo tamo u to iskustvo, ali za razumevanje svih onih stvari koje su se desile u prošlosti, kao i one neizvesnoti u budućnosti, koliko  možemo zaista da budemo  sto posto sigurni  kada pričamo o tome, ali ono što možemo, to je da razumemo da su sećanja varljiva i da mi možemo promeniti taj pogled na sve što se desilo u prošlosti.

Dragan: Da, naš taj odnos prema tome, emocionalni odnos.

Tamara: Tako je, kako bi mogli da krenemo u savršenu  budućnost, ali savršenu za nas, ne znači nužno savršenu i za druge ljude.

Dragan: Super, mnogo mi je drago da smo o svemu ovome pričali, naravno,  mi bi  mogli ovako bar još dva sata, ali da privedemo ovaj prvi tom priče kraju. Reci mi sada, ako imaš ti neko pitanje koje bi postavila meni i da probam da odgovorim na to pitanje.

Tamara: Na prvom mestu, šta si ti stvarno promenio, čime si ti onda motivisao ljude da tebi poveruju?

Dragan: Kud najteže odmah?

Tamara: Šta ćeš, to su praktično dva u jednom.

Dragan: Pa, osim ovog što sam rekao malo prije da sam prestao lično da doživljavam te neuspehe, kao  moj i kao apsolutno samo moj  neuspeh, nego kao razultat, ono što  mi je NLP pomogao jeste da shvatim da ne mogu biti dobar prema drugima ako nisam dobar prema sebi, a da bih bio dobar prema drugima moram biti dobar prema sebi. Šta to konkretno znači?  Znači da dobar prema sebi nije samo gledati utakmicu, nije gledati ne znam ni ja nešto, ok, nekoga ispunjava to i puni ga.

Šta je to što mene lično puni, da mogu biti  napunjen, da mogu biti dobar u komunikaciji, dobar roditelj, dobar suprug, dobar sin, dobar poslovni partner i tako dalje. Tako da mi je NLP pomogao recimo da osvestim to da je meni strašno bitna i ta priroda i ta samoća. Meni je strašno bitna samoća.

Tamara: A da li je to samoća ili zapravo način da napuniš svoju dušu, svoje emocije, svoje telo?

Dragan: Upravo to, da. Nekada sam doživljavao to kao suviše sebično, međutim to uopšte nije sebično. To što ja odem čitav dan, vozim bicikl i pređem eventualno  150-200 km, vratim se kući, dođem potpuno nov čovek. Šta znači nov? Napunjen pozitivnom energijom, izbacio sam negativnu energiju, mnogo novih ideja mi je palo na pamet, znači to je jednostavno  moj način da meditiram na taj način uz utrošak energije, a sa druge strane moja porodica mnogo  dobije od toga. Prvo, jer su i oni imali priliku da budu bez mene, a sa druge strane su dobili mnogo bolju moju pažnju, mnogo bolju moju koncentraciju i mnogo bolji moj odnos. E, to je ono što bez ikakvog  preterivnja, zahvaljujući tom šerovanju i deljenju sam uticao na neke. Uticao sam na neke da krenu i sa 50 godina da upišu i fakultet, i sa 50 godina da krenu i da trčkaraju, i već  ozbiljne distance da prelaze, tako da… jer sam promenio svoj lični odnos  prema tom šerovanju, znači ne šerujem da bih se pohvalio da sam ja juče trčao 15 km, nego šerujem da pokažem da ja koji za par meseci punim 50 godina mogu da pretrčim to, a zašto neko ko je 17 godina mlađi ne može to da uradi, može ako hoće.

Tamara: Tako je i rekao si ključnu stvar i mnogo ti hvala sada, to ti je praktično bio odgovor na ono treće pitanje koje si  meni postavio, a to je, kad, u kojim momentima nismo spremni da se angažujemo i zašto percipiramo lični rast i razvoj kao nešto strašno ili kao bauk? Zato što zaboravimo zapravo da smo odgovorni sebi, a umesto toga preuzimamo osećaj krivice i griže savesti, dakle mislimo da smo zaista sebični ukoliko se bavimo sobom i lepo si rekao umesto da trošimo neko vreme, sad ga investiraš u sebe.

Ja bih evo za kraj volela da ti kažem da ja imam neka moja dva aksioma koja koristim, uz onaj „Sami možemo mnogo,  zajedno sve.“

„Očekuj neočekivano!“ i

„Navikni se da se ne navikavaš!“, te tako ja ću ti doći neki dan sama ponovo, da nastavimo i mnogo ti hvala.

Dragan: Biće mi drago, hvala ti.

Tamara: Hvala ti od srca.

 

Više o NLP metodologiji kao i samom treningu možete pročitati na
Lični razvoj – Fokus centar

 

Uživajte!