063 269 685‬ info@fokuscentar.rs

Video snimak podcasts sa Sandrom Savanović možete pogledaati na našem YT kanalu.

 

Dragan: Mnogo sam srećan i veliku čast si učinila i meni lično i Fokus centru. Već tri dana si u Kovačici i držala si peti modul NLP Practitioner-a. Time smo jednostavno pokazali da sva dešavanja ličnog razvoja nisu u Beogradu,  u Nišu, u Novom Sadu, nego da i te kako imamo osoba koje žele svoj lični razvoj u manjim sredinama.

Mi čak imamo situaciju  da nam iz Beograda dolaze ovde na NLP Practitioner.

Jedan od razloga zbog čega radimo ovaj podkast „Od monologa do dijaloga“ je da razgovaramo malo o ličnom razvoju.

Voleo bih da čujem od tebe, a siguran sam i mnogi drugi, šta je za tebe lični razvoj?

Sandra:  Hvala ti što si me pozvao i proletela su mi ova dva dana. Baš je bilo uzbudljivo!

Potpuno si u pravu! Svuda ima prostora za lični razvoj. Zaista, svuda ljudi žele da se razvijaju.

Teško mi je to pitanje kad me sada pitaš šta je za mene lični razvoj?

Dugo sam mislila da je to jedna prirodna stvar.

Moto naše firme od 2005.godine i ono što je definisano u statutu naše firme je „Mi se bavimo celoživotnim učenjem pojedinaca, timova i organizacija“.

Dakle, lični razvoj za mene je bio dugo celoživotno učenje.

Poslednjih godinu i po dana, bila sam na nekoj obuci i kliknulo mi je nešto potpuno suprotno.

Mi kažemo „Kad nemaš na čemu da radiš, radi na sebi, tu uvek ima posla“.

A onda mi je jedna žena sa kojom sam razgovarala, ona je psiholog iz Zagreba, rekla:

„Znaš, put u nesreću je ustvari lični razvoj!“.

Kad kreneš da ideš tim putem ličnog razvoja, onda tu zaista stalno ima posla. Postoji  neka arapska bajka, zaboravila sam kako se zove, i govori o tome da se nekakav vladar razboleo. Rekli su mu da će jedino da se izleči ukoliko bude obukao košulju srećnog čoveka.

Išli su po celom kraljevstvu i pitali ljude. Naravno, počeli su od onih najbogatijih,  najproduhovljenijih, od onih za koje bismo danas rekli da su lično najrazvijeni. Niko od njih nije rekao da je srećan.

Sad razmišljam o tom čoveku koji je morao da se bori za život. Živeo je skromno, imao materijalno malo. Borba čoveka i prirode da preživi. Taj čovek nema ništa, čak ni košulju na leđima i on sebe definiše kao srećnog.

Ono čime se on sigurno nije bavio je lični razvoj. Bavio se životom i preživljavanjem i bezbednošču sebe i svoje porodice, a definisao je sebe kao srećnog.

Od tog razgovora sa tom ženom prošlo je oko godinu i po dana i stvarno mi je postalo pitanje šta je za mene lični razvoj?

Za mene se to nekako podrazumevalo, to mi je bio sastavni deo života. A onda razmišljam da li smo mi, možda, ovde u 21.veku i sa tim bumom industrije ličnog razvoja ustvari pobegli od pravog ličnog razvoja?

Pobegli od sebe, od suštine i da nam je to postao beg i izgovor za bavljenje suštinskim pitanjima i suštinskim izgovorom.

Tako da sam sad dosta ambivalentna po tome šta je lični razvoj.

Dragan:  Da, apsolutno se slažem sa tobom, iako ti to nisi izgovorila da je na neki način sada toliki popularizam samog termina lični razvoj.

Taj čovek koji živi u pećini sa dvije ovce, pitanje je da li je imao uopšte porodicu i kuću. On je bio srećan.

Mišljenja sam da je lični razvoj sve ono što nas jedan korak približava nečemu našem suštinskom u čemu smo srećni.

Dok si pričala o pećini, čoveku, bajci i prijateljici iz Zagreba, sve me je to navelo da ti postavim naredno pitanje.

Ko god da se bavi trenerskim poslom u Srbiji, na Balkanu, on zna za tebe.

Naravno, oni koji još nisu ušli u lični razvoj ne znaju. Ono što me zanima jeste, da li možeš napraviti neku paralelu između treninga koji si držala, čak i van Evrope?

Jer znamo da si držala na četiri kontinenta treninge.

Kakav je odnos ljudi prema toj nekoj ličnoj spoznaji, ličnom razvoju vani i konkretno kod nas, na Balkanu, ne mogu reći samo u Srbiji?

Sandra: Puno radim i radila sam zaista na četiri kontinenta.

Svuda su  ljudi ljudi. Mislim da to opet u velikoj meri zavisi od ciljne grupe sa kojom radiš. Bilo je i na drugim kontinentima i u drugim zemljama ljudi koji su poslati na treninge. Kad pričamo o  kompanijskim treninzima, neko tim ljudima mu kaže moraš tamo da sediš.

Onda su naprosto reakcije bile univerzalne bilo gde.

Jedna velika oblast treninga kojim se bavim je razvoj preduzetništva, odnosno podsticanje razvoja privatnog sektora. Često radim u nekim ne baš najrazvijenijim delovima ni naše zemlje, regiona, pa ni sveta.

Uvek mi bude interesantno kako je to kada se prvi put u većoj meri ljudi suoče sa obukama koje su im do tada bile nedostupne. Meni se čini da smo danas i ovde u Srbiji, pa i u celoj Evropi posebno, malo prezasićeni treninzima. Ti i ja sada da prekinemo ovaj razgovor, mi bismo za dva, tri minuta našli nekoliko besplatnih u najmanju ruku radionica online. Našli bi desetine treninga samo u narednih sedam dana koje možemo da slušamo. Vrlo nam je dostupno, često je besplatno, ili je povoljno, ili je subvencionisano ili kako god. Dakle, malo su ljudi prezasićeni time, ako pričamo o treninzima.

U nekim drugim delovima sveta ljudi još uvek vape za time, neke stvari tek stižu tamo.

Videti taj entuzijazam ponovo, te iskre u očima koje sam viđala pre 15-20 godina ovde u ovom regionu, za mene je to fenomenalno, to je ono što daje smisao.

Često budu nekakvi nepovoljni uslovi života, moj smeštaj nekada ne bude adekvatan, nekada danima nemam internet.

Ali kad odeš tamo i vidiš tu iskru u očima ljudi koji su željni znanja, koji žude za znanjem, onda sve zaboraviš. To me zaista beskrajno ispunjava i uvek me to raduje. Kad vidim nekoga ko želi da uči, zaista je samo nebo granica, bar što se tiče mene i mog rada sa tim ljudima.

Dragan: To ti posle dvadesetak godina bavljenja ovim poslom daje dodatnu energiju i dodatnu motivacuju. To te puni jednostavno da bi išla dalje, da bi napredovala.

Kada sam već pomenuo to, kako uopšte ti napreduješ dalje kada je tvoj lični razvoj u pitanju?

Sandra: Imam neke svoje planove ličnog razvoja. Svake godine postavim sebi planove, šta je to novo što bih volela da naučim. To nekada budu neke trenerske stvari, u smislu neka nova metodologija, nešto što će biti novi proizvod u mom portfoliju. Nekada budu neke stvari koje se tiču lično mene, nekakve samospoznaje ili razvoj nekakvih mojih veština. Tako da pravim  godišnje planove razvoja i držim se toga.

Ove godine sam izabrala jednu metodologiju, završila sam neka prva dva nivoa. Sada želim da dobijem neku veću zvaničnu licencu za međunarodni rad, mislim da ću i to da završim u junu, ili najkasnije do septembra. Tako da to je nešto što sebi postavljam, onako formalno što se tiče.

Ja sam ti štreber u duši, ja svaki dan moram nešto da čitam, gledam. Još jedna važna stvar, ja mnogo učim od ljudi sa kojima radim, ustvari mislim da mi je to najveća stvar za moj lični razvoj, ljudi sa kojima radim. Svaki čovek je prilika za učenje i zaista iz svake interakcije ja nešto naučim, bilo to makar neki primer koji ću posle na treninzima da koristim, neki novi uvod, nekakva nova informacija.

Eto to su ti neke moje  oblasti ličnog razvoja.

Dragan: Moram da ti ispričam jednu anegdotu od prije mesec, dva dana.

Sećam se da sam te zvao i  javila si se na kratko:

„Na treningu sam, ne držim ja nego sam učesnik i čujemo se kasnije.“

Supruga me je pitala: „Kad prije završi sa Sandrom?“

Rekoh: „Na treningu je.“

„Gde drži?“

„Ne, ona je učesnik treninga.“

„Pa, da li je moguće da ta žena učestvuje još na nekom treningu?“

A to je zapravo suština. Dobar trener stalno mora, ne samo da uči po oficijalnim treninzima, nego i da uči. Jer pametan uči u svakoj situaciji.

Kada si osvestila kod sebe da hoćeš da budeš trener? Kako je došlo do toga?

Sandra:  Auh, to je baš interesantno!

Često na treninzima, na dužim treninzima, kada se upoznajem sa ljudima kažem da kada sam bila mala imala sam dve ljubavi. Jedna od tih ljubavi je bila da pričam priče.

To je zaista bila moja strast.

Jako sam volela da mi čitaju kod kuće bajke. Neverovatno sam ih upijala i ono što znam je da sam ih u svojoj glavi malo menjala. Neke stvari koje mi se ne sviđaju,  sam izbacivala. Neke stvari sam preuveličavala, dodavala. Jedva sam čekala da odem u vrtić i da imam publiku pred kojom ću da pričam. Nije da se hvalim, nego stvarno sam bila dobra u tome.

Posle mi je i vaspitačica pričala, a i ja se sećam toga. Ona pita: „Hoćete da se igrate ili da Sandra priča priče?“ I deca od tri, četiri, pet godina bi rekla: „Sandra priča priče!“.

Sećam se kako tu, što bi se narodski reklo, padam u trans,  potpuno se naježim i pričam te neke svoje priče.

To je sve prestalo sa polaskom u školu, gde sam htela da nastavim taj obrazac ponašanja i naravno vrlo brzo sam bila sasečena. Do te mere da sam ja postala ekstremno zatvorena, vrlo nekomunikativna i strogo racionalna. Tako sam se prosto i profesionalno usmerila. Svi znaju da sam ja ekonomista. Makroekonomija, bankarstvo i te stvari, dakle nekakve krupne stvari.

I onda na mojim postdiplomskim studijama, to je bilo pre 21 godinu, počela je tranzicija u Srbiji i bilo je različitih projekata. Stigli su međunarodni projekti i moji profesori su meni ponudili da se uključim kao ekspert ili konstultant u tim projektima. Išla sam po terenu, a teren je podrazumevao da razgovaram sa ljudima koji su marginalizovani.

Taj prvi projekat se zvao „Strategija za smanjenje siromaštva“. To je naša prva velika strategija za smanjenje siromaštva koju smo pisali pre dvadeset i jednu godinu.

I tako sam išla po terenu i pričala sa ljudima koji su zaista ugroženi.  Pričala sam i nekako sam počela da pričam i priče. I to je meni tako bilo lepo i bilo mi je lagano i volela sam da budem među tim ljudima.

Dobijala sam povratnu informaciju: „Što ona mala lepo priča priče!“.

Trebalo je proći još nekoliko godina od tog trenutka da se setim mojih iskustava iz detinjstva.

To pričanje priča sam bila potpuno zaboravila.

A ustvari mislim da je to bilo negde ceo život u meni.

Danas nisam protivnik formalnog obrazovanja. Naprotiv, izrazito cenim formalno obrazovanje, ali mi se ne svidja kako to danas izgleda. To šabloniziranje dece, da sve mora biti isto, da svi moramo biti isti. Dakle sputavaju se te stvari.

Razmišljam šta bi bilo da je mene sistem podržao u tome? Šta bi bilo da je gradio te moje snage? Šta bi bilo da je neko umeo sistemski da se izbori sa svim tim? Koliko bi meni neki koraci u životu samo bili lakši! I samo je trebalo neko vreme da se vratim, tu sam imala sreću.

Tako je sve počelo. Tu su bili prvo treninzi koji su bili iz zaista nekih jako krupnih tema poput „Dobro poslovno okruženje“, „Borba protiv korupcije“.  Dakle, makro stvari. Nešto što vuče iz mog obrazovanja i onda je to postepeno počelo da klizi, odnosno da ide do sve mekših i mekših veština.

Posle je došlo „Strateško planiranje“, pa  „Poslovno planiranje“.

U poslovnom planiranju sam naučila metodologije koje se bave facilitacijom. Onda sam shvatila da razlika koja pravi razliku su kompetencije i veštine. Počela sam da se usavršavam u tim veštinama i tako dalje i tako dalje. Tako da, eto, bavim se 21 godinu treninzima.

Dragan: I to veoma uspešno!

Sad si mnogo fino rekla to kako sistem jednostavno voli prosečnost.  Apsolutno je nebitno koji je to IQ te prosečnosti. Čim neka glava počne da viri iznad tog proseka, onda svi hoćemo da je vratimo tamo gde jeste.

To mene recimo podseća na lični razvoj. Čim ljudi počnu da razmišljaju na drugačiji način, nebitno da li u porodici ili u društvu, odmah se svi maksimalno trude da ga vrate u ono što je njima lakše da funkcionišu.

Ne bih sada da pričamo o tim krupnim stavrima, tipa kako možemo da utičemo na sistem.

Ali zanima me tvoje mišljenje da li te neke kapi koje sipamo u to neko more, da li to sa vremenom može da utiče da se polako širi ta svest o ličnom razvoju? Koliko je bitan, ali ne na popularistički način nego dubinski?

Sandra: Mislim da ja nisam imala nešto posebno visok IQ, niti je stvar u tome. Nego u tome što mi ne volimo različitost. I onda se vraćamo i na to da ljudi vole zone komfora. Ljudi ne vole promene!

Niko ne voli promene, tako da ni te učiteljice i učitelji ne vole decu koja su drugačija.

Šta tebi treba dete koje šeta po razredu? Šta će tebi dete koje hoće bez kraja da priča, a slabije da sluša? Što da se baviš detetom koje ne balansira jezik i matematiku nego vuče na jedno i tako dalje?

Ne mora to biti samo stvar IQ, nego uopšte nekakvih urođenih kompetencija i veština. Ili već do te godine razvijenih sposobnosti koje dete ima, pa se ne razvija. Ja sam isto to na svojoj koži osteila iz najbližeg okruženja.

Sve što radiš, ljudi to prosto ne prihvataju.

Ja mnogo vremena  provodim na putu. Sreća, tu u najužoj porodici imam podršku, ali već malo šireg okruženja nemam podršku.

I ne što vrše pritisak na mene, nego vrše pritisak i na moju porodicu.

Kakva je to žena koja ne kuva ručak?

Kakva je to žena koja nije išla sa tobom na svadbu, nego je radila tokom vikenda?

Kakva je to žena koja će nekad da zaradi više od tebe?

Kakva je to žena koja sedne sa drugim muškarcem u kola ili u avion, pa putuje negde na drugi kraj sveta?

Dragan: Ili 25 dana ne dolazi kući.

Sandra: Tu su veliki pritisci svuda, a ima ih i od porodice.

Ima tu i anegdota toliko smešnih.

Pošto je moj background obrazovno čvrst, jeste da je ekonomija, ali to su brojke. Nije marketing, nisu ove fine stvari. Dok su tu bila „Strateška planiranja“, ta „Borba protiv korupcije“, „Biznis planovi“, to je još bilo,  što bi se reklo: „Bože pomozi!“.

A onda tu sad dolaze nekakve veštine, timski rad, neka komunikacija, nešto se priča. Pa još ako ja kažem kako se te metodologije zovu, pa ljudi pogledaju na internet, to je sve čudno.

Tu je bilo zaista neprijatnih situacija, meni smešnih, a ustvari neprijatnih.

Dođete na slavu i  kažu: „Ajde ti tamo negde u ćošak da nas ne gledaš urokljivim očima, jer ti umeš da čitaš misli!“. Ja se nasmejem, ali suštinski odmaknu se gosti. Jer neko je umislio da time što se bavim, recimo NLP-om, pa je pročitao na internetu pet redova o NLP-u, sad misli da ću pročitati šta ima u  glavi. Ko zna šta ću da saznam!

Te stvari nekako moraš sam sa sobom da raščistiš. Da hoćeš to da menjaš, da hočeš da izdržiš da budeš na tom putu i zbog toga su to veliki izazovi. Jer ljudi odustanu od svega toga. Prosto borba sa sistemom nije laka. Don Kihot nam to govori 500 godina.

Kad me pitaš za lični razvoj, stvarno verujem u ono“Kada si promenio jednog čoveka promenio si svet!“ Zato što si promenio mikrokosmos tog čoveka. Što bi rekao Hemingvej „Niko nije ostrvo samo za sebe“, nego živimo u nekakvim sistemima i to se dalje menja.

Moj posao tako i doživljavam. Da sam tu da pomognem ljudima, da budem podrška, neki enzim.  Da budem neki katalizator, da oni ustvari žive neke svoje potencijale. Da ti ljudi daju sebi dozvolu da budu ono što jesu. I mislim da je to velika stvar.

Neko to možda gleda sa strane, pa kaže: „Vi ste sekta!“ ili „Šta to radiš?“, „To je samo kap vode u pustinji“. Opet nekako drugačije verujem. Verujem u to da mir i sreća dolaze iznutra. Teško ćeš njih naći spolja. Moraš ih naći u sebi. A kad ih nađeš u sebi onda to počinje da sija. Videla sam suviše mnogo, zaista ogroman broj primera da bih prestala u to da verujem. Zato kažem suviše mnogo.Prosto verujem u to! Vidim ljude koji su promenili živote. Vidim ljude koji se bude srećniji, vidim ljude koji imaju funkcionalnije porodice.

Sećam se, jednom je na trening došla žena koja je rekla: „Ja sam ovde došla da naučim kako da se razvedem bezbolno.“ . Onda je kroz nekoliko desetina sati obuke rekla:

-Ali ja uopšte to ne želim! Želim da spasem svoj brak! Meni je ovo što sam sa vama radila ustvari pomoglo da se setim zašto smo mi zajedno.  Da postoji način da se reše problemi i da mi se prosto zamaglilo ono što je bitno. Iskrsle su neke akutne stvari koje su nebitne.-

Dragan: Da, ja više puta kažem da put od 1000 milja počinje jednim korakom. Tako da  i  ta jedna kap, jedna biljka, koju zasadimo  može da znači mnogo.

Spomenula si ,alopre primer za razvod. Znam koliko je mojoj porodici značilo mnogo što smo imali podršku međusobno, kao što i ti imaš. I moja supruga je krenula tim nekim sličnim putem, kao i ja.  Naravno, i u toku tog puta je bilo previranja, svega nečega, ali sve je to na neki drugi način počelo da se posmatra.

Rekla si da pametni ljudi uče u svakoj situaciji, kao i ti na treninzima što radiš. Znam da si veliki ljubitelj mentorstva.

Koliko je bitno kada se okružimo ljudima koji su u određenom segmentu bolji, pametniji i iskusniji od nas? Koliko nam je lakše da spoznamo neke stvari kad učimo od vrhunskih majstora, a  ne od nekih koji nisu dorasli tome?

Volio bih da podeliš sa nama tvoj stav oko mentorstva. Znam da ti veoma često tražiš nove mentore da bi mogla da napreduješ i da budeš još bolja.

Sandra: Pre nekoliko godina jedna moja koleginica je dobila neku stipendiju. Ne akademsku, nego  za studijsko putovanje odlaska u Amerkiku. Obilazili su neku instituciju, nešto što je bilo relevantno u njenoj oblasti posla. Kada smo se videle posle nekog vremena, pitala sam je kako je bilo. Ona kaže „Nećeš  verovati, ujutru kad smo došli na taj prvi sastanak jedva su nam rekli dobro jutro!“. Bio je to februar, negde sam početak godine i rekla je prvo što su ih pitali bilo je: „Jeste li definisali mentore za ovu godinu?“. Oni su bili svi u šoku! Kakvo je to pitanje! Valjda se pita kako ste putovali? Kakav je hotel? Gde ste se smestili? Valjda ti kažu plan rada šta ćemo raditi?!

A ovako, prvo pitanje posle dobro jutro je bilo: „Imate li vi mentore za ovu godinu?“

Meni je to bilo jedno od prosvetljujućih pitanja.

Mi stalno učimo ljude da postave ciljeve i te novogodišnje želje. Ja pravim svoje planove razvoja i šta ću da učim. A pitanje „Imaš li ti svake godine, biraš li ti ljude koji će ti biti mentori, razmišljaš li ti od koga ćeš da učiš“, mislim da je to ultimativno važno.

Zaista je važno ko su ti mentori, ne moraš da imaš jednog, možeš da imaš više.

Pre nekoliko godina u okrivu jednog programa koji je podržavala Evropska banka  i još jedna fondacija, bila sam mentorka jednoj divnoj devojci iz Južnoafričke Republike. Potpuno je fenomenalna. Toliko sam bila ponosna na sebe! U isto vreme smo joj Mišel Obama i ja bile mentorke. Pošto je ona predstavnik afričkog kontinenta za popularizaciju nauke i ima i političke ambicije. I istovremeno smo i Mišel i ja njoj bile mentorke i ja sam bila tako ponosna!

Ja sam sa njom radila biznis razvoje, kako da postavi nešto u biznisu. Znači, nema nikakvih dodirnih tačaka. Znači jedno malo devojče od dvadeset pet, šest, sedam godina može ako hoće da joj mentor bude jedna Mišel Obama.

To je fantastična stvar, zato što pravi ljudi vole da dele znanje. Ljudi hoće da budu mentori. Ljudi hoće da pomognu drugim ljudima. Negde je samo do ljudi da se ohrabre i da traže.

Ja sam se ohrabrila, dakle ja tražim svoje mentore.

Kao što postavljam plan nekog učenja, tako sam od te godine kada sam od moje koleginice čula za taj put u Ameriku, zaista počela da razmišljam ko će da mi budu mentori, šta mogu da radim.

Interesantno je da mi već sad u nekim godinama mentori budu i mlađi od mene.

To je interesantno, jer stvarno možeš od mlađih ljudi da naučih neke stvari.

Mentorstvo se ogleda u tome da dobiješ nekakvu veštinu, da ti neko pomaže da razviješ neku veštinu.

Od skoro imam jednog mentora za potpuno neobičnu stvar. U vezi je sa boljim upoznavanjem grada u kojem sam živela. Mislim da je važna svaka prilika za učenje. Sada to pričam iz štreberskog ugla, nekoga ko voli da uči. Ustvari, sigurna sam da svaki homosapiens voli da uči.

Prosto homosapiens je radoznala životinja, ne bi mogao da opstane.

Definitivno smo inteligentna životinja koja je jedna od najsposobnijih i najprilagodljivijih na svetu i u prirodi, zato što mnogo učimo.

I onda je važno  ustvari od koga učimo?

Kada dođem među mlade i oni kažu:„Jao, pa mi ne volimo da učimo!“.

Ima ljudi koji nemaju naviku pohađanja treninga ili nekakvih vebinara. I onda kažu:„Jao, ja ne učim od srednje škole!“.  Tek kada im objasniš: „Ma nije, čoveče, učenje piše profesor po tabli!“.

Već postoje toliki modaliteti učenja. Važno je da ljudi to osveste. Važno je da ljudi shvate da su ustvari oduvek voleli da uče. Suština je da mnogi ljudi ne vole da uče na školski način, ja ti predajem, ti sad ćutiš i slušaš i posle ću da te propitujem.

Uvek sam volela da čitam. I verovatno sam jedna od retkih u srednjoj školi volela profesorku iz srpskog. Samo da ti kažem koliko je to besmisleno.

Imali smo, sećam se za lektiru Anu Karenjinu. Meni se ta knjiga čak i dopala.  Volim Tolstoja. Pročitala sam tu knjigu i ne samo tu, pročitala sam mnoge knjige od Tolstoja. Stvarno sam želela da se o toj knjizi diskutuje, da nekako razumemo šta se tu dešava. Nama je u tim godinama sa nekih šesnaestak sve to bilo romantično. Ono što je meni bilo interesantno jeste da je ona imala dva pitanja da proveri da li smo pročitali Anu Karenjinu. I do dana današnjeg, posle trideset godina zapamtila sam ta dva pitanja.

Prvo pitanje je: Kako se zvao konj Vronskog?

Drugo pitanje: Koji je bio jedini Anin ukras na prvom balu?

Ne znam koliko Ana Karenjina ima stotina strana. Ne mogu da procenim, zavisi koliko su sitna slova, ali pričam o knjizi  koja je u moje vreme imala dva toma od  po  jedno 300-400 strana! Pričamo o knjizi od jedno 500-600 strana! To je jedna toliko kompleksna knjiga! Obaška odnos čitavog tog društva! Ali Ljevin i Ljevinova reforma koju on hoće da sprovede, potpuno jedna druga potka koja je inače karakteristična za Tolstoja. On osim tih svojih površnih priča  u stvari ima jako duboke poruke. Zato Tolstoj i jeste to što jeste. Ti pitaš koji je Anin ukras na prvom balu i kako se zvao konj Vronskog!? Takav mikrodetalj, da ti proveriš!!!???

Šta ćeš dobiti kao rezultat?

Svi ćemo početi da čitamo na preskoke, prateći beleške i gubeći suštinu.

Za one koje interesuje, konj Vronskog se zvao Fru Fru, a Anin jedini ukras na prvom balu bila je kitica ljubičica. Nije ni buketić, nego kitica ljubičica. Zapamtila sam za ceo život. Može biti kuriozitet za neku kvizomaniju, ali ustvari šta dobiješ?

Dobiješ da će neko reći: „Neću da čitam te dosadne Ruse!“. „Ako ćeš da me pitaš takve detalje, ja to neću ni da čitam!“ i mnogo takvih drugih stvari.

Mislim da je prava uloga mentora da nađe način rada, modalitet učenja, stil učenja koji tebi odgovara. Gledamo one kung-fu majstore, filmove gde kažu pet godina ima da nosiš onu vodu gore, dole, uz brdo. Ima razloga, ako si  me izabarao da ti budem učitelj, da te nekako mentorišem onda to radi. Znači ne mora pet godina, ali neko vreme da.

Hoću da kažem, zadatak je tom mentorstvu da prilagodiš učeniku, stilu učenja te druge osobe.

Dragan: To je najbolji primer šegrt i dobar zanatlija. Zašto dobar zanatlija ima više šegrta?

Zato što zna da prenese to znanje, da upravo prilagodi svakom od njih. Nemaju svi podjednake sposobnosti, neki će bolje prodavati, neko će bolje da kucka i tako dalje.Ti si baš juče i danas na NLP-u radila, a ja sam uživao slušajući sa  ostalima strategije. Koliko su u principu strategije bitne za učenje?

Opet se vraćamo na to da učenje nije samo da pročitamo toliko i toliko stranica. Da naučimo i da imamo kratkoročno, dugoročno pamćenje, da to možeo da reprodukujemo. Nego kako uz pomoć dobrih strategija možemo da učimo? I  kako nam mentori mogu pomoći u tome? Hoćemo da se bavimo fizičkom aktivnošću, zašto ne, nije to mentor samo u biznisu.

Podsetila si me na jedan moj pokušaj od kog sam bio odustao. Pre dvije, dvije i po godine  sam poslao mail jednom gospodinu sa željom da mi bude mentor. Nisam dobio odgovor od njega i sve do danas sam razmišljao o tome da mu nisam bio zanimljiv. Sada dok si ti pričala o tome, meni je prvi put nešto prošlo kroz glavu. Šta ako on nije dobio mail uopšte? Šta ako je otišao u spam? Ujutru ću da nađem drugi način kako da kontaktiram tu osobu, posebno jer je izuzetno cenim i poštujem. Voleo bih da odem na pijacu sa tom osobom. Da vidim kako baštu obrađuje. A da ne govorim o tome šta bih volio da vidim šta je sve postigao u poslovnom, u društvenom, u državnom smislu.

Tako da hvala ti mnogo za to mentorstvo. Takođe mislim da je to stvarno velika stvar. Ne moramo da mislimo da mentor mora biti profesor, doktor. Mentor može biti i komšija koji najbolje ruže obrađuje ili komšinica.

Sandra: I ne mora biti dugoročno. Ljudi misle  da to mora biti nekakav dugoročan odnos. Naravno, kada ti nešto poslovno zaključuješ, ili postoje nekakvi programi podrške, pa onda to bude šest meseci, godinu dana.

Ne mora da bude.

Evo sad si ti mene podsetio na nešto drugo. Mentor sam na nekoliko programa koje podržavaju razvoj start up-ova. Rekla sam im, da dokle sam živa, da mogu da koriste moje usluge kad god žele i šta god žele. I jedna od stvari za to je da ih mentorišem kako da njihove prezentacije budu što bolje. To se sada stručno kaže „pičing“. Odnosno „pičovanje“ u jedan minut, kratko ili par minuta pred potencijalnim investitorima. Jedan od tih start up-ova mi je poslao jednom nešto, pa im je bilo korisno moje mentorstvo.

Dakle, imali smo jedan susret gde sam im dala nekakav feedback. Sada su mi poslali neki malo duži snimak tih njihovih prezentacija. Daću im povratnu informaciju, ukazaću im na pravce razvoja. Da li ćemo se čuti još  jedanput, dva puta, ne znam, ali to je to. Ljudi stalno misle za mentrstvo da će to trajati duže. Ne! Kada dobijem ono što mi treba, idem dalje.

Dragan: Meni je bar mentorstvo izgledalo da traje koliko traju postdiplomske studije. A traju 1,2,4 godine i tada imamo mentore i to je to. Ali si apsolutno u pravu da to može biti i mesec dana, i manje, sve dok ne usvojimo tu neku veštinu, zavisno šta je to što hoćemo.

To je po meni savršena stvar za lični razvoj. Da ne mistifikujemo da je lični razvoj ako pročitamo sve ovo, da ćemo onda biti pametni. Lični razvoj su male sitnice koje radimo na sebi.

U tom nekom narednom periodu koji je pred tobom šta je to što je neko težište tvog nekog ličnog razvoja? Znam da bukvalno imaš preko 60 tehnika kojima raspolažeš i sa kojima možeš da radiš u privredi, u biznisu.

Sandra: Prilično je intimna to stvar, pa ću biti dosta neodređena u svemu tome. Ima jedna velika oblast koju sam osvestila. Dakle, to je rezultat mog ličnog razvoja do sada. Ustvari, osvestila sam šta se to dešava i to je tema na kojoj ću ja ozbiljno da radim.

Dragan: Jedva čekam da čujem.

Sandra: Jedva čekaš da čuješ šta je. Ne mogu sada mnogo da pričam šta ću i kako ću da radim, ali nekako sam iz svojih zdravstvenih situacija shvatila koji sam ja užasan kontrolor. Dakle, kontrol freak, a to pre svega prema sebi. Toga uopšte nisam bila svesna. Ko god mene poznaje zna da je kod mene ono „In šala“. Da je kod mene uživanje najvažnije. Da je sloboda ultimativna. I tako se isto odnosim prema drugim ljudima. A ustvari, ja sam jako veliki kontrolor i to puštanje kontrole meni je baš onako teško. Baš se izbezumim kada  treba da pustim i najmanju kontrolu, pre svega prema sebi. Postavila sam sebi nekakve granice. Tako da je to jedan moj ustvari suštinski coaching projekat da uradim. Mada, to su opet neke malo intimnije stvari.

Kada ljudima pričam o tome, oni meni: „Ti kontrol freak!? Ti uopšte nisi!“ A zapravo shvatila sam da jesam. I da mene bilo kakav gubitak kontrole, najmanje iskakanje iz svega toga u stvari jako uznemiruje i pravi mi dar mar. Tako da mi je to sledeći korak ličnog razvoja, da se nekako bolje postavim prema toj kontroli.

Dragan: Iznenađen sam, veoma. Neko ko na treninzima insistira na komforu, na udobnosti, na slobodi, gde buvkalno možemo noge na sto, da jedemo, pijuckamo sokiće, kafe.

Sandra: Nisam ja razumela da je to kontrola. Mislila sam da su to onako prirodne stvari koje se meni dešavaju, dok nisam shvatila da je to moja strategija kontrolisala. Kada bih sve to sada pričala, ljudi bi rekli: „Ali, kakva je to kontrola?“. Ali, jeste ustvari. Zato kažem to su sada neke intimne stvari  koje nisu za snimanje i za javnost. To je bio taj put osvešćenja, jer sam se opirala. „ Ma, nije to kontrola, ma nije, ja sam ovakva!“  Ustvari jeste. Trebalo mi je neko vreme i sa mojim mentorima i kroz moje coaching sesije, ja sam stvarno shvatila da jeste kontrola.

Tako da ako me pitaš šta je sledeće na čemu radim – radim na tome da sebe relaksiram.

Ne kontrolišem ja toliko druge, koliko kontrolišem sebe.

Dragan: Strašno bih voleo da znam da li ćeš sama da radiš sa sobom na tome ili ćeš ipak da konsultuješ, da radiš sa nekim drugim?

Sandra: Radiću sa drugima. Uradiću naravno i sama sa sobom, ali podrška mi je neophodna.

Ja da sam znala da radim sama sa sobom, ta bi tema već bila završena.

Dragan: A zašto nam je toliko problem da potražimo pomoć?

Da li se bojimo pokazivanja neke svoje slabosti?

Sandra: Ne znam.

Dragan: Ti se ne bojiš toga, dok tražiš mentore, jasno. Mislio sam uopšteno onako.

Sandra: Mislim da je više tu razloga. Od onih najbanalninih, gde ljudi misle da je pomoć skupa i da oni to ne mogu finansijski da isprate. Možda su čuli neku priču kao ti, ja sam htela za mentora osobu tu i tu i ona mi nije odgovorila na poziv i onda misle da su te osobe nedostupne. Onda misle da su oni premali da dođu do te osobe. Mada ima i suprotnosti:„Nema mene ko šta da nauči!“.

Ljudi u stvari ne žele da uče od drugih nego misle da oni sve znaju. Ima tu i onog: „Sve to već negde postoji online.“ Što bih ja imao tu interakciju, to se može pročitati.

Meni je bilo interesantno, kada je jedan ozbiljan čovek pre nekoliko godina rekao: „Ma, dajte vi meni tu neverbalnu komunikaciju, te meke veštine! Daj mi iz koje knjige ja to da pročitam pa da naučim!“. Ne uči se neverbalna komunikacija kroz knjige. Potrebno je da ti neko da povratnu informaciju  kako to izgleda, kako te čita. Tako da tu ima toliko razloga, beskonačno mnogo razloga zašto ljudi ne traže podršku.Ima još jedan razlog, a to je „Niko mene ne može bolje podržati od onih ljudi koji su mi bliski, od mojih prijatelja, od moje porodice!“. Stvarno ima puno razloga zašto ljudi ne traže.

Ima još jedna jako velika stvar u svemu tome. Postoji jako velika stigma i veliko ismejavanje oko nečega što se zove coaching, a posebno Life coaching.  Sada da otvorimo bilo koju internet stranicu  naći ćemo desetine ismevanja. Samo da nisi life coach! To je samo uzimanje para i prodaja magle. Što nije neutemeljeno. Zato što zaista postoje diletanti na tržištu, kao i u svakoj grani, i u našem poslu postoje diletanti. Ja to zovem srećolozi! Dakle, ono vibriranja kojekavka, zamišljaj jednoroge i sve će biti lepo! Ružičasti svet i takve budalaštine kada ljudi pričaju, onda zaista ljudi pomisle da su to gluposti i ja to neću ni da radim.

Postoji zaista galimatijas svega zašto se ljudi ne okreću ličnom razvoju.

Dragan: Sada si me podsetila na poznati naš orkestar, mislim da su iz Surdulice koji su svojevremeno od 365 ili 6 dana imali 250  koncerata po čitavom svetu. I to je trajalo godinama.  Znam da sam se tako prijatno iznenadio kada sam pročitao jedan njihov intervju gde je neko  rekao: „Ja bih tako rado svirao svadbu, ali niko neće da me pozove da sviram srpsku svadbu!“.

Upravno to, jer mislimo: „Ma neće on sa mnom, ko sam ja da on pristane da mi pomogne!“.
Da li da bude mentor, da sasluša ili bilo šta i onda se okrećemo upavo okruženju, a da smo mogli nešto od njih da dobijemo dobili bi i ranije.

Sandra: Ima i taj veliki deo tih loših iskustava i ne samo u ličnom razvoju. Ja i sa firmama takođe puno radim i onda kažu: „Ne,ne, ne! Jednom mi je bio neki konsultant i nešto mi je zabrljao i ja sa njima više neću da imam posla!“ Ili „Jednom smo poslali ljude na trening i tamo je on njih nešto udavio nekakvim Power point-om, to su gluposti, ja to više neću da radim!“.

Tako da ima taj momenat i sa strane ponude i sa strane tražnje, to je nešto što bih ti rekla, a opet nekako je moj utisak da je sve više toga.

Dragan: U pozitivnom smislu?

Sandra: U pozitivnom smislu da je sve više. Ti pričaš o ličnom razvoju u smislu da ga vezujež za pojedince. Moj utisak je, recimo, da mala i srednja preduzeća nikada više nisu ulagala u obuku zaposlenih, nego što je to slučaj u poslednje dve,tri godine, pa čak i u vreme korone. Dakle čak i u vreme pandemije. Opet možemo mnogo da pričamo zašto je to tako. Šta se to promenilo na tržištu radne snage, sad su tu brojni uzroci? Znamo svi za migracije radnika i promenu nekakve kvalifikacione strukture i deficitarnih zanimanja. Sve to stoji i u svakom slučaju se promenilo. Činjenica je da se promenilo i ono što vidim i to me raduje jeste da mala i srednja preduzeća sve više ulažu u razvoj.

Tako da kada ti meni kažeš lični razvoj, onda je to kod mene uvek lični. Jer meni je lični i profesionalni razvoj jedna celina, to nekako ne izdvajam, jer nismo mi pre podne jedno, popodne drugo. Meni je lični razvoj kad neko uči neku novu veštinu na svom poslu. Meni je lični razvoj kada vlasnik odluči da pokrene program obuke prvi put u svom preduzeću, ne samo za sebe, nego za zaposlene. Kad ti kažeš lični razvoj, ja čujem razvoj!

Dragan: Upravo to! Recimo i Fokus je nastao iz nekog mog ličnog mišljenja da je postala fraza sve više, da su ljudi najbitniji u firmama. A da je sve više zastupljeno ono Marksovo shvatanje otuđenja čoveka od čoveka i čoveka od njegove generičke suštine. I Fokus je nastao baš iz razloga da bi ponudio nešto što malo može da promeni te stvari. A upravo to je i taj lični razvoj, kada mali preduzetnici, mala i srednja preduzeća, shvate da je čovek u principu najbitniji.

Mnoga istraživanja pokazuju da ljudi ne napuštaju posao samo zbog novca, nego da napuštaju zbog više faktora koji su bitniji od tog novca. Znam za firmu koja je svojim zaposlenicima ponudila bukvalno listu, kao što smo mi imali u srednjim školama i na fakultetima izborne predmete, da izaberu u čemu žele od ponuđenog da se razvijaju. Lista nema nikakve direktne veze sa poslom. Znači nije tehnička veština  nego su svesni toga da ljudi što su zadovoljniji, to će moći nešto od toga da prenesu i u svoju porodicu i svoje okruženje. Da će doći na posao raspoloženiji, imaće veći efekat, veću produktivnost, bolju celinu i bolju grupu. I apsolutno se slažem sa tobom da lični razvoj nije samo vezano za mene kao privatnu osobu, individuu, nego i mene kao poslovnu osobu.

Da to nije samo nauči, čitaj i to je to.

Kada je pravi momenat da osoba shvati da je već spremna za neki razvoj?

Sandra: Znaš kako se to u vicevima kaže? Juče! A drugi najbolji trenutak je danas, a treći sutra.

To je to!

Pa, ne znam kada ja pravi najbolji trenutak, to je toliko individualno. Meni je skroz ok i da živiš u svojoj zoni komfora, da ništa ne menjaš, da živiš svoj život kakav jeste. Meni je to nekako poput onog čoveka sa onom košuljom i bez košulje, što smo pričali na početku. Šta je smisao i svrha tog ličnog razvoja?

Mislim da smisao i svrha treba da bude da ljudima bude dobro u svojoj koži. Da se ljudi osećaju dobro. Da kažu ja živim smislen život; ja živim celovit život; ja živim život baš kakav sam želeo da živim ili u velikoj meri kakav sam želeo da živim.

E sad, ako ti već živiš takav život, onda je možda lični razvoj to da pitaš sebe: „Šta treba da uradim da zadržim ovakav  život?“

Šta su rizici? Da li postoje nekakvi rizici u mom okruženju da se ovo promeni? I to je dovoljan lični razvoj. Dakle, ništa ne menjam, ostaje sve isto, samo čuvam status quo.

Sa druge strane, ako  nisam, onda je ključno pitanje čime sam nezadovoljan? Koje su to oblasti mog života?

Rekla bih da su to neka prva pitanja, druga pitanja, ono što smo malo pre pričali.

Kako ja volim da učim? Da li ja volim da učim sam od sebe? Da li ja volim da učim tako što čitam knjige? Da li ja volim da učim tako što pretražujem internet? Da li ja volim da učim tako što pričam sa drugim osobama? Da li ja volim da učim tako što me druge osobe izazivaju, ili kako ja to kažem kolokvijalno drmaju mi kavez?Onda ću naći nekog ko će da mi drma kavez!

Da li ja volim da učim tako što mi neko pokaže pravi put ili ta osoba smatra pravo, znači mentorstvo, pa da ja radim kroz taj put da dođem do nečega?

Prvo da odgovorimo sebi kako volimo da učimo i onda se tu nekako stvari same postave.

A pravi trenutak je onaj u kome odvojiš vreme da odgovoriš sebi na ta pitanja.

Ali, mi živimo život preživljavanja.

Dragan: I očekivanja!

Sandra: Tako je. Većina ljudi živi te neke najbazičnije stvari. Otprilike, samo da preživim, samo da bude dobro, samo da platim račune, samo da mi deca, pa tri tačke, šta god….budu zdrava, završe školu, nađu posao, šta god sada da je nekakva tema.

Ne zastanu da pogledaju sebe. Kad je pravi trenutak?

Onog trenutka kad napraviš pauzu i pitaš sebe, a stvarno kako si?

Mi desetine ljudi dnevno pitamo kako si i ni ne slušamo, smrljamo nešto:„Dobro sam, može i bolje, nije loše!“.

Mislim da je pravi trenutak za lični razvoj onog trenutka kad pitaš sebe:“ E, zdravo, Dragane, zdravo, Sandra, kako si danas?“

Ali stvarno kao dobar prijatelj da te pita kako si.

I ako kažeš super si, ajde kako  možeš i sutra da budeš super?

Ako kažeš: „Pa, i nisam baš nešto!“, onda sa sobom da se popričaš. Mislim da tu počinje lični razvoj.

Dragan: To tako malo izgleda, a to je tako veliki korak i tako teško i tako mnogo uraditi.

Sandra: Evo kada si ti sebe pitao kako si?

Dragan: Pa, čula si danas recimo na treningu da supruga hoće da me modeluje, zato što ja pitam sebe kako sam i zato što je meni veoma bitno da sam ja dobro. Zašto da sam ja dobro?

Zato što imam suprugu, zato što imam troje male dece, zato što imam roditelja, imam braću, imam prijatelje, imam izviđače, imam sve i prema svima mogu da budem dobar samo ako sam ja dobar prema sebi. E, tad je krenuo moj, taj neki da kažem, intezivniji lični razvoj. Kada sam shvatio: „Stani, dokle vučeš!?“.  „ U kom pravcu vučeš? Da li ćeš čitav život da vučeš ta neka kola gde su svi ili ćeš malo drugačije?“. Tako da ja pitam sebe kako sam i  mnogo je dobro pitanje.

Sandra: Ti si jedan od retkih znaš? I ja nekad zaboravim, koja se bavim time i onda mi se javi mali glas u glavi: „E, Sandra, kako si ti danas? Stvarno,  kako si? Šta može da bude bolje?“.

To je već put ličnog razvoja, samo da se to nešto ne mistifikuje. Ja to zovem cveće, drveće, jednorozi. Dakle nisu ljudi to jednorozi, nije to nešto skupo, nije to nedostižno, nisu to prazne priče, samo nađeš nešto.

Za nekog je lični razvoj molitva. Legitimna stvar, ako si religiozna osoba. Mislim da su bogomolje, koja god da je to vera, svuda oko tebe. Tu su sveštena lica koja s tobom hoće da porazgovaraju na neke teme koje su ti relevantne. Stvari su vrlo dostupne ako ti hoćeš tako, ali… prvi odgovor je kako si i kako voliš da učiš.

Dragan: Mnogo si lepo to rekla. Lični razvoj se mistifikuje. Ovo je peta epizoda podkasta. U svakoj govorim da se mnogo mistifikuje. Mi mislimo da je lični razvoj da napunim ovaj zid sa nekim sertifikatima, sa nekim diplomama i tako dalje.

Nedavno sam položio za E kategoriju i jedva čekam da odem dvije, tri, četiri ture po dan, dva, tri da provedem u kamionu. Isto tako, jedva čekam da napravim sebi prostor da odem mesec dana da čuvam ovce. Ja to jedva  čekam da omogućim sebi, jer u ovom trenutku mi je to luksuz. Tako da nikakva mistifikacija ne treba da bude, na žalost jeste. Da kreneš od toga da pitamo sebe uveče pred spavanje ili ujutru kad ustanemo: „Kako si?“.

Možda je još bolje  „Jesi li zadovoljan? Jesi li učinio nešto?“ i tako dalje.

Tako malo, a tako mnogo.

Sandra: Da tako malo, a tako mnogo, svima nama. Lični razvoj je to što si ti položio tu E kategoriju. Odvojio vreme pored svega.

Volim naše narodne poslovice generalno. Ima neke koje ne volim, a jedna od tih koje nikako ne volim je „Ko se hvali taj se kvari“.

Mislim da mi toliko imamo slabu kulturu pohvala, slabu kulturu priznanja, pa onda posledično i zahvalnosti. E, to negde da se pohvalimo, da stanemo, da sebi kažemo nešto što je dobro!

Jedna od posledica toga je da mi stalno imamo fokus, ne stalno svi, ali veliki broj ljudi na ono što nemaju, a ne na ono što imaju.

Dragan: Da, ne uživamo u onom što imamo nego kukamo za nečim što nemamo.

Sandra: I ne vide da se razvijaju, zato što to je trivijalno. Kao, nemam sertifikat te i te škole, nisam to završio, ja se nisam lično razvijao. A to što si ti prvi put posle deset godina uzeo i sredio neku zelenu površinu ispred kuće i zasado ruže, i to je lični razvoj.

I sam sebe da pohvališ, bravo majstore!

Dragan: Moram jedan primer da navedem sada u vezi sa ličnim razvojem. Moje tri ćerkice, Teodora, Sofija i Iskra su htele cveće. Hoće da imaju cveće ispred zgrade i ok idemo onda da zasadimo to cveće. Obezbedio sam lopatu, ašov, motiku, sve.  I krenuli smo i one su bile iznenađene:

„Pa, sad moramo da radimo“.

„Da li želite cveće?“

„Da!“

„Pa, onda moramo da radimo!“

Jer to je proces. Lični razvoj nije upisao sam to, dobijem sertifikat i ja sam se razvio. I ta bašta ne mora za jedan sat da se pripremi. To može da traje dan, dva, tri, onolio koliko je potrebno, ali bitno je da učestvujemo. Bitno je da svaki dan pravimo taj jedan mikro korak da budemo bliži ka tome.

Sandra, da li bi mogla da podeliš sa nama šta je to od literature koju bi ti preporučila? Da li je to popularna psihologija, da li su to klasici, šta je to što bi ti preporučila?

Sandra: To me često pitaju i kažem da je meni beletristika večita inspiracija. Moram da ti priznam da nisam baš neki čitalac tih stručnih knjiga. Pretplaćena sam na jednu aplikaciju i tu  mogu audio da preslušam nekakve stvari iz tih poslovnih knjiga. Kada me neka zainteresuje onda kupim pa detaljnije čitam. Ili neke te klasike iz psihologije i biznisa koje mene interesuju.

Moja uvek i zauvek večita inspiracija je beletristika. Mislim da neke od tih knjiga nama toliko govore toliko o tim uglovima gledanja koji su važni. Ono čemu učim ljude je da razlikuju proces od sadržaja. Meni se neki sadržaji dopadaju više, neki manje i ima nekih tu knjiga u koje sam ja potpuno zaljubljena i koje mogu večito da čitam. Recimo, knjiga broj 1, koju mislim da svako mora da pročita je „100 godina samoće“. A zašto to ponavljam?

Zato što je to ono „Lekcija se ponavlja dok se ne nauči!“.

Lekcija se uči dok se ne nauči. Svaki put ćeš tu lekciju teže ponavljati i ako je nikada ne naučiš na kraju će se roditi dete sa repom. Dakle, na kraju će to sve i od onog cveća i od one divote, sve da ode. To je recimo knjiga koja mene potpuno fascinira svaki put.

Sledeća knjiga koja mene isto tako potpuno opčinjava, mada sadržinski možda ne,  tim porukama koje nigde eksplicitno nisu rečene, je Pavićev „Harazski rečnik“. Upravo to, kako je taj put između uspona i ponora vrlo tanak. Dakle, o tome voditi računa i kako stvari nisu kockaste. Zašto volim Hazarski rečnik? Čak mi to možda i nije omiljena Pavićeva knjiga. Inače sam bila fascinirana Pavićem godinama. Zašto je obožavam?

Zato što su to tri knjige koje postoje, jevrejska, hrišćanska i islamska. Onda možeš da čitaš o Hazarima kroz tri knjige i isti likovi se manje više pojavljuju svuda. Ona govori da život nije baš tako linearan. Život nije od prve do poslednje strane, nego ovde su uglovi gledanja drugačiji, ono što mi stručno zovemo perceptualne pozicije. Kako posmatramo drugačije. Jednu istu pojavu  neko drugi vidi potpuno drugačije. To je nešto čime me Pavić onako fascinantno uči.

Što sam starija, sve sam zaljubljenija u Njegoša. To je meni bilo jako teško i komplikovano kada se u lektiri učilo. A i nisam neki tradicionalista, više sam neki futuristički tip. Međutim, sve što sam starija vidim koliko je taj čovek bio mudar. Koliko je tu mudrosti koje je on rekao, a tako mlad. Tako pametan, a tako mlad. Tako da isto volim što ne mora da se čita linearno, nego može na preskoke.

Često na treninzima kažu:“ Rekla je Sandra!“. Nisam rekla ja, rekao je  Petar II Petrović Njegoš! Jedna od mojih omiljenih mudrosti je „Što mi dođe tom sam rad!“. Dakle, što mi došlo, dobro došlo, da  prevedem na savremeni jezik.

Onda, šta me još fascinira, recimo Majstor i Margarita. Zašto?

Zato što sve što se dešava u svetu, potrebno je gledati drugačijim naočarima. To je ona snaga reframing-a. Koliko je to Bulgakov u toj jednoj takvoj totalitarnoj Rusiji…

Koje je on tu likove uveo, šta je radio? Kako se đavo igra, kako se poigrava? Kako se sve u stvari može gledati iz te druge perspektive koja dobija te obrise humorističnosti. Gledati pozitivne ishode, tražiti humor u najcrnjim situacijama, to je nešto što mene oduševljava kod Majstora i Margarite.

Značaj pogleda u sebe, značaj porodice, vera u porodicu, mogućnost izdaje porodice, borba sa porodicom, za mene neprevaziđene „Seobe“ Crnjanskog. Ta borba čoveka sa samim sobom, ta interna motivacija, inspiracija, naći sam sebe. Pogledati šta će da bude, gde ostavljaš ženu, šta ti radi brat, kako vodiš vojsku, za mene ostaje onako apsolutno neprevaziđena knjiga.

Kad kažu: „Pa, o čemu se u toj knjizi radi?“

Ne, nije stvar sadržaja, stvar je poruka! Svima kažem treba da pročitate  „Rat i mir“ i većini ljudi je „Mir“ onaj koji  je interesantan. A „Mir“ kad čitaš kao pretparački roman. Jeste se onaj Pjer zaljubio, nije se zaljubio, ko je s kim, više na francuskom nego što piše na ruskom. To je sve što bih rekla, jedan vrlo pretparački roman. Meni je lepota tog dela u ratu, ta analitičnost, ta pronicljivost, toliko držati stvari u glavi. Ako je neko čitao „Rat i mir, znači Tolstoj je nacrtao crtež da bolje objasni nešto što piše na 1200 strana. To je recimo nešto što mene fascinira i što mislim da su ustvari velike pouke i za život i za biznis. Tako da to ti je od literature što ću ti ja preporučiti, a verovatno su većina koji budu slušali ovo čitali sve te knjige.

Dragan: Pa jeste, ali sam siguran da je većina, kao što sam i ja, očekivali preporuke nekih drugih knjiga.

Sandra: Ako hoćeš iz psihologije, preporučujem da svako pročita od Viktora Frankla sve što može. Dakle taj čovek, ta njegova logoterapija, snaga jezika i uopšte sve ono što on priča kao psiholog kroz to kako je njegova porodica stradala kroz Holokaust i kako se on sa time nosi. Šta god da uzmete od Viktora Frankla nećete pogrešiti i dosta knjiga njegovih je prevedeno.

Nije prijatno, ali suštinski je lako za razumevanje. Nije lako za čitanje zbog nekakvih tema, ali je suštinski lako za razumevanje.

Dragan: Ja recimo dosta slušam audio knjige, zato što mi je zbog vremena lakše tako dok putujem, ili vozim bicikl, ili trčim ili bilo šta gde mogu sat, sat i po, dva da odvojim na taj način.

Koliko ti recimo čitaš slušajući, ili si pristalica ipak listanja ili koristiš oba?

Sandra: I jedno i drugo i Kindle, ako to računamo kao listanje, dakle i jedno i drugo i treće. Sve više. To kada sam prvi put čula od jedne koleginice u Njujorku, koja kaže da nema vremena, ali zato svako jutro ide po Central parku da trči, pa to joj je istovremeno i vreme za čitanje i onda ona dosta tako čita.

Našla sam jednu aplikaciju i sviđa mi se što oni daju sažetke najpopularnijih nebeletristika, Non fiction books. To su neke skromne pretplate mesečno i ne daju ti prvih dvadeset, trideset strana, nego ti oni nekako prepričaju glavninu knjige, pa ako ti se dopadne onda možeš da čitaš celu.  To nekako najbrže ide kada slušaš. Znači onda mogu da odslušam bukvalno za manje od sat vremena neki sažetak knjige, pa ako mi se dopadne ja je štikliram i onda je kupim i dalje razrađujem, a ako ne, drži me prosto informisanu o nekim temama koje su mi interesantne. Tako da, da negde koristim i te audio knjige.

Dragan: Zanima me kakav je tvoj stav recimo sada prema NLP-u? Krenuvši od toga da, ti kada si krenula da se baviš tim nekim trenerskim poslom prije desetak godina, nije vas bilo mnogo u Srbiji. Sada je sve više toga, da li bi otišla možda u neku drugu stranu, koliko je koristan kao što je bio prije, da li možeš nešto, bilo šta o tome da mi kažeš?

Sandra: Pa, dobro, ti znaš kako sam došla u NLP, ali suštinski ne znaš onu drugu priču iza. Tada sam radila po jednoj drugoj metodologiji. I evo kad je možda dobar trenutak za profesionalni razvoj? Tada sam došla u fazu da sam shvatila da najviše učim od same sebe. Možda je to bilo prepotentno u tom trenutku, možda to nije bilo objektivno. Nekako sam imala utisak da od mentora koji su  meni u tom trenutku bili dostupni u regionu, nemam više šta od koga da učim. Da sam  postala pod navodnicima najbolja. Znači nemam od koga da učim i onda sam tražila nešto novo.

I valjda kako kažu, kada je učenik spreman, učitelj se pojavi, tako da je tada stigao NLP u moj život. Jer sam zaista bila u aktivnoj potrazi za nečim o čemu ne znam skoro ništa i gde ću morati ozbiljno da se potrudim da dođem do nekog nivoa. Dakle, ni blizu nešto slično prethodnoj metodologiji gde ću to lako, nego zaista moram da se trudim. Tako je došao NLP u moj život. Možda je to trenutak nekome za lični i profesionalni razvoj, znači kada shvatiš da si dostigao neku staklenu tavanicu ili stakleni plafon.

Što se tiče NLP-a danas, jedan moj kolega kaže da je  u NLP-u sve u redu osim imena. Pošto to stvarno malo rogobatno zvuči. Postoji i taj koncept kako se NLP uči već decenijama. Sigurno na ovom tržištu bar petnaestak godina i postoje nekakve stepenice nekakvih dugačkih treninga koji traju mesecima i danima. Mislim da je vreme da se nekako redizajnira proizvod. Mislim da je NLP i dalje jako atraktivna metodologija i mislim da se tu neće nikada ništa promeniti.

Šta se neće promeniti? Ta potreba čoveka da efikasno i efektivno komunicira, odnosno da bude uverljiv komunikator. Zatim, da prenese jasno svoju poruku, da ga čuju i da on čuje kako treba. Da dobro upravlja svojim stanjima, da može da se nosi sa svim tim. Da zadržava fokus na svojim ciljevima i lakše ostvaruje put ka svojim ciljevima. Ja mislim da se to prosto neće promeniti.

Naprotiv,  mislim da će to biti sve izazovnije i izazovnije u periodima koji dolaze. Koliko god da se mi udaljavamo, koliko nas tehnologija udaljava, ti i dalje makar i pismeno treba uverljivo da preneseš poruku. Ti i dalje treba sam sa sobom da živiš, pa radio ti od kuće, ili radio u remote, ili u open space, to i dalje sve ostaje.

I dalje da bi tu bio efektivan lider moraš biti emocionalno inteligentan, moraš da razumeš i druge i sebe i dalje moraš da postavljaš ciljeve. Tako da mislim da se u tom smislu neće ništa promeniti.

Ono što mislim da se menja, to je metodološki kako će ljudi učiti NLP i opet to je sad nešto što je za nas sve nekako prostor za učenje i razvoj. 21.vek je naprosto skratio fokus pažnje ljudi. Ti modaliteti da se uči dva i po dana ili dva dana, da se uči sedam, osam sati dnevno, to se promenilo. I mislim da je to korona dodatno promenila zbog toga kako smo učili, radili godinu dana. Sinoć razgovaram sa jednom od učesnica i ona kaže još samo malo da odgleda neki snimak od sat i po. Ja sam ga gledala iz nekoliko puta. Dakle, čak više ni sat i po ne mogu da gledam podkast jedan, nego ga sečem, a kamo li da ću negde da sedim 15,16 sati.

U tom smislu mislim da će da se menja budućnost NLP-a. Da li će se to sada promeniti pa će se zvati radionica ličnog razvoja ili radionica postavljanja ciljeva, to je sada nebitno. To je samo forma, suština mislim da ostaje ista. Koliko vidim po asocijacijama među kojima sam član, malo su oni šokirani brojem NLP trenera u ovom regionu. Mi smo tu ušli u masovnu produkciju. Postoji jedan stvarno izazov našeg tržišta. Kod nas se nekako podrazumeva da kada ideš na neki trening da ćeš ti dobiti taj papir. Dao si pare pa ćeš dobiti papir jer se kod nas nekako podrazumeva. I upadali smo u tu zamku poslednjih godina. Tako da je ovaj region napravio stvarno masovnu produkciju NLP trenera.

Dragan: Da zbog ekonomskih isplativosti.

Sandra: Iz bilo kojih razloga, znači izbegavanje konflikta, plaćeno je dobićeš sertifikat. A onda su ti ljudi postali još članovi nekakvih asocijacija.  Sada kad gledam u retrospektivi mislim da je to bio jako pogrešan korak i da ono što radi engleska asocijacija, a to je da ti maltene nikako ne možeš da održiš trenerski trening. Nego tebi samo zaista najveće zvezde NLP-a, mogu da organizuju trenerski trening.

Ti možeš do neke prve dve stepenice da organizuješ, ali ovo da ti budeš profesionalac u tome, to zaista moraš ići kod njih i moraš da čekaš i ustvari tako se čuva profesija. Nas je bilo petnaestak pre deset godina. Mislim da se broj NLP trenera u regionu danas meri u stotinama i plašim se da je na žalost kvalitet kod mnogih upitan, gde ni međunarodna tela ne doprinose povećanju kvaliteta.

Tako da je to jedna od stvari u budućnosti NLP-a o kojima treba pričati i treba gledati šta će da bude i kako će da bude.

Ja sam ti onako stari libertarijanac. Tržište je najbolji sudija. Tržište će samo to nekako iskristalisati, ali opet to su neki izazovi koji nas čekaju u budućnosti i sa sadržinske i sa profesionalne strane.

Dragan: Uvek je bilo da svaka roba ima svoga kupca. U vreme pandemije sam se u par navrata prijavio na neke vebinare da ih čujem čisto iz znatiželje i došao sam do zaključka da  što je niži kvalitet sadržaja, to je više ljudi prisutno. I što je veći kvalitet sadržaja to je manje ljudi prisutno. Tako da svaka roba ima svog kupca.

Ja bih polako da privodimo ovo kraju, ali želim prvo nešto da ponovim što si ti rekla, mnogo mi se to svidelo. Rekla si da si u jednom trenutku došla do nekog svog maksimuma  u određenoj sferi i onda si postala svesna da si došla do tog nekog maksimuma, do tog nekog limita. I onda sigurno da si bila otvorenih čula i da si primetila da ima nešto novo što bi moglo da ti bude zanimljivo i tako si ušla u NLP.

Ti si u principu dozvolila svom detetu da bude znatiželjno, da skoči, da vidi šta je to tamo. A maloprije smo pričali da se u principu okrećemo tom nekom najbližem okruženju.

Hoću da kažem i verujem da ćeš se složiti sa mnom, da je veoma bitno da bi mogli da se razvijamo da budemo veoma znatiželjni. I da budemo u toj znatiželji hrabri da izađemo iz te čuvene zone komfora. Da nas ništa tamo ne čeka što nas može uništiti, nego nešto što nam može pružiti potpuno nove informacije, potpuno nove poglede, nove vidike, nove horizonte. I na taj način bi stvarno od srca predložio svima  da budu deca, da istražuju, da se ne plaše da traže, da se igraju.

Sandra: Da, ja sam ti to negde u ko zna kom minutu razgovora  rekla da je Homo sapiens radoznala životinja. Nema šta, jesmo radoznali. Samo ljudi nekako zatomljuju, pritiskaju, ne daju nekad da izađe ta radoznalost ili je usmeravaju na nešto drugo.

Ono gde sam malo opreznija, a to je, nije baš da ništa strašno ne može da ti se desi. Može da ti se desi, mi svi znamo da odmah pored zone učenja je i zona panike. Ako pričamo o tim zonama komfora, učenja, panike. Ta panika je vrlo različita, nije to baš ono matematički izmereno, pa kod svih je isto.Tako da u panici nema učenja, samo u zoni učenja ima učenja. Vrati se u zonu komfora, otvori neka druga vrata i probaj nešto drugo.

Negovati radoznalost. Ljudi jesu radoznali. Samo da je usmeriš. Usmeri je u ono što ti je korisno.

Toliko čujem ljude koji pričaju. Danas smo imali pauzu za ručak. Čula sam:“Vidi, koliko ovo dete ima godina? Zašto se tako obuklo? A ko mu je majka?“ Čuješ da ljudi jesu radoznali.

U redu, možeš biti radoznao u tome ko kakvu proslavu ima u nedelju. A možeš biti radoznao i kao što si ti mene pitao, koju knjigu da pročitam. I dalje pričamo o radoznalosti.

Volim tu Bendlerovu rečenicu koja kaže „Ja pristupam svemu sa stanovišta blaženog neznanja, ne znam,a rad sam da saznam“.

E to, ne znam, a rad sam da saznam, mislim da je put u novi svet!

Dragan: Da, osvešćivanje neznanja je prvi korak ka znanju.

Sandra: Tako je.

Dragan: Mnogo ti hvala na razgovoru, uživao sam, a siguran sam da će biti poučan mnogima.

Sandra: Hvala tebi, biće mi drago ako bude, ako ne bude mi smo se bar lepo isćaskali!

Dragan: Da, mi ovo radimo zbog sebe. Hvala ti!

Sandra: Jeste, hvala puno i tebi.

 

Sandra Savanović

  • predsednica CEFE Srbija

 

Dragan Sandić

 

Pogledajte i ostale naše blogove