063 269 685‬ info@fokuscentar.rs

Video podkast sa Andrijanom Ivanović možete videti na našem YT kanalu

Dragan: Andrijana, dobro  nam došla u šestu epozodu podkasta „Od monologa do dijaloga“.

U svakom podkastu svima kažem da mi je stvarno drago što ste ovde. I stvarno jeste. Jer ste svi potpuno različiti. I sve vas koji ste bili i koji ćete biti znam već godinama. Bar prvih dvadesetak epizoda, a posle će verovatno biti i onih koje ne poznajem tako dugo. Biće sigurno i neki novi klinci!

Kao i drugi gosti, i ti si htela nešto da porazgovaramo, došla si malo i ranije. A u principu za sve imam spremno samo jedno pitanje. To je prvo pitanje i videćemo gde nas razgovor odvede.

A to pitanje je, šta je za tebe lični razvoj?

Andrijana: Pre nego što krenemo na to tvoje tajnovito pitanje i pošto nisi hteo da mi ga otkriješ, mogu ti reći da jeste zanimljivo i široko. Htela bih da se zahvalim tebi što si me pozvao. Fina mi je ta brojka 6. To znači da sam već polovinu prevalila. Znaš ono kada ocenjujemo nekako od 1-10, već kada je nešto 6, već je solidno. Tako da to mi baš paše!

Htela sam da ti se zahvalim, ne samo na pozivu i na nekom  našem baš lepom višegodišnjem druženju koje nije često, ali je uvek mnogo lepo. Hvala ti što imaš ovakvu vrstu inicijative! Inicijative koja je onako entuzijastička i rekla bih vrlo dobronamerna.  Ne samo za ljude koji se bave ovim poslom. Jer mi međusobnu podršku jedino imamo. Nemamo je negde sistemski, što bi nam možda i koristilo. I verujem da su ovakve vrste dijaloga vrlo korisne korisnicima koji su konačni i ljudima kojima se obraćamo.

U moje ime i ja verujem u ime cele pomažuće komune, hvala tebi što imaš inicijativu i tako dobru nameru da tu našu priču pustimo u etar. Nadam se da će ovo naše da ode u viral i na sva govorna područja.

Šta je za mene lični razvoj?

Pa proces! To je za mene iznad svega proces koji bih rekla da se nikada ne zaustavlja. I nikada ne prestaje. Nekako lični razvoj stvarno razumem kao promene kod nas samih. Promene u našem karakteru, ličnosti. Onda, ako već razvoj ide nekom uzlaznom putanjom, da se iz dana u dan i nama i našoj okolini mi činimo boljim osobama, boljim ljudima. I da onda zaista odgovorno probamo da  širimo taj uticaj. Tako lični razvoj na indirektan način odlazi u što je moguće veće polje uticaja. To je ukratko kako vidim lični razvoj i kako imam osećaj da ga proživljavam. Nekada sa lakoćom, a nekada mi zaista nije baš lagano kada naletim na neki čvor koji treba razrešiti.

Dragan:  Rekla si sada da je to jedan proces. To je neminovno celoživotni proces. Zašto smo jednostavno postali ljudi koji žele rezultate odmah, ako može još juče? Zašto smo se jednostavno otuđili od toga da uživamo u tom procesu? U tom procesu rasta, razvoja, spoznaje?

Andrijana: Sada bi ti ovi neki duhoviti rekli, to je stvarno pitanje od 1 000 000 dolara!

Ja isto mislim da jeste, pitanje ti je fenomenalno i već samo po sebi procesno.

Mislim da je dosta slojevito. Ono što bih možda mogla negde da spakujem u neki odgovor je, to je sada nekako ušlo kao fraza. Ali meni ni ne smeta što je ušlo kao fraza, jer nosi jednu suštinu. A to je da je ljudima jako teško da izađu iz zone komfora. I onda svaka vrsta promene i procesa koja nema verifikovane garancije da će da im donese po mogućnosti neki merljiv ili materijalni dobitak je gotovo izbor da se možda u to i ne ulazi.

Međutim, ta uljuljkanost u toj nekoj zoni komfora je jako dobro tlo za samosabotažu. I ustvari baš tu gde mislimo da je ugodno, tu u stvari nema napretka i najčešće se baš sabotiramo. Jer kroz proces kroz koji smo, i ti i ja, prošli i sećaš se na nekim edukacijama i kroz suze i kroz katarzu i uz velike uvide, onda se dese već neki boljici, promene, korisne stvari. Nešto otpustimo, nešto osvestimo, nešto izaberemo da zadržimo, nešto shvatimo da nam uopšte nije bilo korisno. Tako da svako ko želi instant rešenje, neka i on dođe pa da vidimo šta će se desiti.

Meni je moto u vremenu kad nisam bila deo nekih zvančinih edukacija bio „Journey before destination“. Neke stvari na engleskom stvarno super zvuče! I nekako mi je uvek bilo važnije putovanje od samog cilja. Eto, probala sam da ti odgovorim na ovo milionsko pitanje.

Dragan: Super ti je ta metafora uživanje u samom putovanju u odnosu na cilj.

Ja želim da posetim najseverniju tačku Evrope, čuveno mesto. Ali želim da uživam u tom putovanju dok ne dođem tamo. Ne da dođem tamo, napravim par fotki,  napravim selfi i šta sam dobio?

Silni ti fjordovi i prije toga trajekti i šta god da bude… E, to je to uživanje u samom procesu ličnog razvoja.

Cilj je u principu rezultat tog procesa.

Trenutak kada sam te upoznao, bio je NLP master na Kopaoniku. Mene je tada fasciniralo da si ti neposredno, da li pre ili posle toga, otišla u Poljsku na jednu edukaciju.

Šta je to što te je povuklo recimo da odeš u Poljsku na jednu edukaciju?

Andrijana: Moram da kažem da je baš tada na Kopaoniku, kada smo se i ti i ja upoznali, bila neka fenomenalna ekipa. I stvarno kroz ta putovanja i kroz lični razvoj, ne znam šta mi je bilo vrednije! Da li od tih učenja koje sam dobila, da li od predavača koje sam čula, da li od ljudi koje sam upoznala, njihove teme koje su uvek i naše!

Kako neko razmišlja o porodici, partnerstvu, profesiji, karijeri. I ja sam kao dete u prodavnici bombona kada su takve situacije u pitanju! Mi smo se družili danima i ti si bio sa tvojom predivnom porodicom. Mislim da je to za mene bio neverovatan utisak, da putuješ i deliš sve sa porodicom. To je neverovatan blagoslov i fantastičan sistem podrške!

Posle toga spremala sam se za put u Poljsku. Ustvari sam nekako već te godine posložila šta je to što želim da radim. U odnosu na to kada sam negde razumela šta je to čime želim da se bavim, pomalo sam tada već tendenciozno tražila najbolja rešenja. Gde mogu najbolja znanja da skupim, gde ću zaista imati vrhunsko iskustvo.

Ozbiljna odgovornost me je uvek vukla prema tome da se što je moguće više edukujem. Da bih zaista što spremnija stala ispred ljudi koji me potencijalno slušaju ili od mene žele neko znanje da dobiju. Otišla sam baš sa tim ciljem da tamo naučim nešto što ću moći da prenesem. Bila sam u Poljskoj, to je edukacija Points of you tehnike.

Volela bih da pomenem sjajnu osobu Stella Karl Ćosić, koja je  Points of you donela u Srbiju. Zahvalna sam joj što je meni isto olakšala put. Nas dve smo napravile neku finu smenu generacija. Sada i ja već imam neke ljude koji žele da budu treneri i da šire dalje to znanje. Meni je puno srce da se to desilo! To mi je posao koji ima za misiju da ljudi koji prođu Points of you sertifikaciju, obuku, edukaciju, „know how“, da dalje rade sa drugim ljudima. Tako da sam tada zagrebala to moje putovanje u Points of you.

Dragan: Kada već pričamo o tome, voleo bih stvarno da kažeš malo više o samoj tehnici. O samom terminu Points of you. Od nastanka pa do toga šta je to što je drugačije recimo u odnsou na NLP? U odnosu na PCM i na ostale tehnike?

Andrijana: Hvala ti na tome! Opet moram da izrazim i svoju zahvalnost, jer si ti došao na moju 1. radionicu po nekoj ciči zimi! Baš je bilo neko vreme kada sam pomislima: „Bože, ko će uopšte da dođe!?“. A onda prijatelji zablistaju!

Moram da ti kažem da sam na početku imala izazov da ljudima predstavim šta je to Points of you. Ljudima je to delovalo dosta apstraktno, sve dok ne dođu sami u  dodir sa tehnikom.

Oni ljudi koji poznaju koliko-toliko, jer su negde načuli,  Points of you vezuju za kartice, odnosno za taj naš osnovni alat.

Svakako je to skup tehnika i kartice jesu noseća stvar. To su ustvari kartice koje su vrlo ciljano kreirane i napravljenje. Postoje četiri seta alata i oni su ustvari zasnovane na fototerapiji. Odnosno, na terapiji asocijacijama, koja je svedena kroz procese na to da bude primenljiva na apsolutno bilo koju temu i bilo koju grupu.

Volim da kažem da je Points of you spoj tri neke teme. A to su te kartice, plus procesi koji su jako dobro kreirani, plus jako dobra facilitacija. U tom slučaju po mom sada već višegodišnjem iskustvu rada sa Points of you, to je dobitna kombinacija. Tada ljudi dobijaju najveće efekte. Jer ukoliko se kartice nađu u rukama nekoga ko ne zna šta će sa njima, svakako mu mogu biti lepe. Mmogu puno toga da pročitaju, puno toga da vide, jer pored kartica ima još nekih delova alata koji su jako korisni. Međutim, puni efekti su onda kada se sveto trojstvo napravi, kada su tu kartice i procesi i dobra facilitacija.

Dragan: Na radionici na kojoj sam bio kod tebe, bilo nas je nekoliko i meni je stvarno izuzetno brzo proteklo to vreme. Moj najjači utisak su bili pogledi iz različitih percepcija, iz različitih uglova. To je ono što je nama, recimo, veliki problem. Ja što vidim, ja sam u  pravu, a to što ti iz tvog ugla vidiš bolje ili drugačije, ti nisi u pravu!

Koliko ljudi imaju taj neki, da ga tako nazovem, „aha momenat“ posle tih radionica? Koliko promene kod sebe nešto, dobiju drugi uvid“

Andrijana: Pa, to je negde i sva filozofija Points of you. Malopre si me pitao kako je nastao. Iz engleskog slenga koji kaže Points of you, koji mi prevodimo kao ugao gledanja, percepcije.

To je ta neka zanimljiva igra reči. Važno je, bilo ko da radi, bilo ja ili bilo ko od ljudi koji su edukovani i sertifikovani da to mogu da rade, da ljudi odu upravo sa tim da su spremin da budu razuvereni.

To možda zvuči jednostavno, ipak je to silan poduhvat. Jako mnogo govorimo o tome da ljudi razmišljajući o svojim stavovima misle da su to te neke univerzalne istine. I da ustvari time pokazuju snagu karatkera. A ustvari je širina upravo u tome da smo spremni da makar čujemo kako neko drugi još razmišlja na istu temu. I da po mogućnosti budemo otvoreni da makar čujemo, a onda razumemo, da ne kažem da nam eventualno neko otvori oči, uz svo uvažavanje našeg nekog postojećeg stava.

Dakle, ono što negde ljudi razumeju kao čvrstinu karaktera je ustvari jako limitirajiće. Ako bih birala sa čime bih volela da ljudi odu, to bi bilo to. Jer onda bi svakako bila otvorenija komunikacija među ljudima. Bili bi spremniji da kažemo: „Aha, ova hrana, muzika, ovaj odnos, život, vrednosti imaju i neki drugi ugao gledanja!“. I već smo pobedili.

Dragan: Mnogo mi se svidelo to što si rekla da ti je u principu najveća nagrada za efekat tvog rada to da su ljudi spremni da budu razuvereni. To u principu jeste suština i ličnog razvoja. Nije samo da saslušam drugu osobu i dok ona priča razmišljam o nečemu drugom. Nego da je saslušam bez ikakvih stereotipa, predrasuda, bez ikakvog osuđivanja. Da čujem šta je to što ona može da kaže, pa onda da izvagam da li, šta je i kako je. I na taj način možemo da budemo spremni da budemo razuvereni.

Bilo koja tehnika ličnog razvoja da je u pitanju, suština jeste u tome da budemo spremni da se otvorimo. Krenuvši od tog feedbacka. Nije poenta samo da primimo feedback nego moramo ljudima da kažemo šta je to što nam je potrebno da nam mogu pomoći.

Kako funkcioniše, koliko nivoa ima Points of you? Da li možeš na taj način da nas informišeš? NLP Practitioner ima 130 sati. NLP master ima 130 sati. NLP trenerski nekih 100,110 sati. Naravno, na svaki od ovih nivoa ima i dodatnog vežbanja. Hajde, da napravimo neku paralelu NLP-a sa Points of you, molim te.

Andrijana: Meni je definitivno bez ikakve sumnje jako pomoglo znanje koje sam stekla na NLP-u, da budem spremna za tehniku kao što je Points of you. Nisam u poziciji, niti bih to radila da nekome nešto preporučujem. Ipak moje sada potpuno lično iskustvo je da je NLP jedna vrlo korisna stvar. I preporučila bih NLP.

Znaš ono kada kažu da ciljna grupa nisu svi. A ja baš nekako doživljavam NLP kao jedan zaista komunikacijski alat da se sa ljudima iznad svega što je moguće bolje razumemo.

Sve to što sam prošla kroz NLP, meni je naravno  jako puno pomoglo da integrišem i što je moguće bolje prihvatim Points of you.

Points of you  ima svoju akademiju. To je jedan sistem gde imamo četiri nivoa.

Level 1 i level 2 se rade u Srbiji i u regionu. Ako mogu da se pohvalim, ja sam neko ko je sertifikovan da radi level 2, jer sam bila na tom putu u Poljskoj. Radim i  level 1 i level 2.

Level 1 je nešto što je i više nego dovoljno ljudima koji imaju za misiju da rade dalje sa drugim ljudima. Što se tiče akademije, to su baš sertifikacije. Volim da napravim tu neku razliku između obuka, edukacija, grupa, nekih radionica i nečega što je sertifikacija. Kada ljudi dođu na  level 1, on se radi po kurikulumu. Ono što volim je ta neka vrsta reference, jer isto radimo i ja i moj trener, partner, drugar, poznanik u Peruu. Postoji taj neki standard. Kao kada završimo NLP Practitioner.

Level 2 traje jedan-dva dana i tada se dobija osnovni set alata. To je coaching gaming punctum, gde u  stvari tokom dva dana prođemo kroz procese. Za ljude koji žele da praktikuju procese najvažnije je da ih negde osete i probaju sami na sebi. Kao i da dobiju set alata koji im automatski omogućava da mogu da rade radionice. Da se bave različitim temama kao što su komunikacija, organizacija, kako kao tim možemo da budemo bolji, kako kao partneri možemo da budemo kvalitetniji svom bračnom partneru.

Ja se ipak trudim da kada radim sa parovima to budu ili ljudi koji su u braku i žele da poprave svoj odnos. Ili su nekim monogamnim posvećenim vezama. Nisam još do sada radila ove manje ozbiljne odnose, ali ko zna. To može da bude put u nešto zanimljivije i  možda posvećenije. Kroz level 1 se baš dobije dovoljno znanja da čovek može to vrlo uspešno da praktikuje. Na level 1 mogu doći ljudi koji žele neku novu tehniku za svoj lični razvoj da osvoje.

Vrlo često radim sa karticama sama sa sobom, sa detetom, sa prijateljima. Dakle, nije sve samo isključivo u  nekoj externoj funkciji, može da bude i vrlo interno.

Level 2 je malo napredniji. Tada već prolazimo kroz  neke dublje procese i on nosi i neku priliku da ljudi koji prođu level 2 mogu da sertifikuju i rade radionice levela 1.

To je najkraće.

Dragan: Koliko dana traje drugi nivo?

Andrijana: Isto traje dva dana, samo što je malo intenzivniji. Tada uključujemo treći alat i već kombinujemo sva tri alata. Prolazimo kroz nekih različitih osam procesa koji su i individualni i timski. Prolazimo kroz neke odnose koji se jako tiču odnosa. Jako se bavimo odnosima kao jednom od stvari koja mislim da nam je izrazito važna u životu.

Bavimo se jednom temom koju jako volim, a to je jedan proces koji se zove „Šta je to što izbegavam?“. Bavimo se puno potencijalima na levelu 2. I kroz razna učenja dosta je sve afirmativno i okrenuto ka napred, ka nekom kretanju prema zadatim ciljevima. Međutim, nekada se tačka promene baš krije u tome šta izbegavamo.

Šta je to što izbegavamo? Koji su nam obrasci ponašanja kada nešto izbegavamo?

Ljudi to zaista značajno koriste kao gotovo strategiju za rešavanje problema. I onda se ustvari desi izbegavanje ili što mi volimo da kažemo „trpanje pod tepih“. Svi smo to iskusili. Nikome to nije strano da sada ne bi mogao da se poistoveti.

Međutim, mislim da je jako važno kroz lični razvoj osnažiti ljude da to ne rade. Nego da im nekako pomognemo da mogu da se što je moguće pre uhvate sa izazovom u koštac. Tada su posledice manje, uključujemo manji broj ljudi, manji je uticaj samog problema. Jako volim tu vežbu,  jer tada osvestimo zaista neke stvari. Tako da vidiš, baš je širok dijapazon procesa koje prolazimo.

Dragan: Reci mi, molim te, coaching je okrenut ka budućnosti, psihoterapija ka prošlostu.

Gde se tu nalazi Points of you?

Andrijana: Ja mislim da je to u rukama facilitatora. Ono što je moja neka vrsta odgovornosti  je da prenesem procese i korišćenje alata kroz kurikulum koji je naša centrala u Izraelu dala.

I onda vidiš kako se pravi magija. Tačno ljudi iz domena svoje profesije, svog znanja, samo naprave jednu dopunu i vrlo lepo ga koriste i koučevi i ovi drugi.

Šta je ustvari suština?

Da ljudi što je moguće više upoznaju alat koji će tačno lepo da legne na proces koji žele da rade sa svojim klijentima i da upoznaju dobro klijenta. Šta je to što može klijentu da koristi?

Tako da i NLP treneri, i treneri koji su iz domena prodaje, ili recimo bave se organizacijama, kompanijama, oni mogu da mu nađu upotrebnu vrednost. Psiholozi, psihoterapeuti, koučevi.

Hoću da ti kažem sama ta magija nastaje onda u čije ruke dođe.

Dragan: I kaže se: „A u ruke Mandušića Vuka biće svaka pušta ubojita!“.

Andrijana: Ja ne bih ništa dodala osim amin.

Dragan: Par puta si pomenula karte. Znam kakve su to karte. To nisu tarot karte, ali bih voleo malo da pojasniš čisto da neko ko prvi put čuje za to da ne misli da su to karte za preferans, ajnc ili…

Andrijana: Ili čitanje sudbine?

Dragan: Da, da! Kakve su to karte?

Andrijana: Jako često pričam ovu priču i evo ako ne zameriš volela bih da je ispričam i tebi.

Kada sam se vratila iz Poljske, došla sa arsenalom kartica. Moja mama naravno ne da nije raumela šta ja to radim, nego se najverovatnije i pribojavala da sam otišla na neku čudnu stranu, sa koje bi ona volela da me vrati.

Jednom prilikom je bila kod mene i odvažila se da me konačno pita šta je to što radim. I onda je moja ćerka Dunja, koja je tada imala recimo 9 godina rekla: „Mama ja ću da joj kažem!“.  I onda je Duci rekla: „Mama poređa karte na pod.“. Ona je tako sa tom mistikom pričala da sam već videla da moja mama, naravno iz svoje mape, iz svoje percepcije, kreira ko zna šta.

„I onda mama zapali sveću i onda ljudi idu u krug i biraju karticu.“

Naravno,  moja Dunja je baš ono što se ustvari i dešava prenela na nivou aktivnosti.

U Points of you sve ima svoje zašto. Ta sveća stoji tu kao jedna simbolika žara, da nas drži neka vrsta naše vatre dok smo u tim procesima. Kartice su na podu da bi svima bile vidljive, dostupne, da u njih gledamo, da su nam u vidokrugu što je moguće više.

Ali, percepcija moje mame je bila da me odvuče, da me pita, da to nisam možda otišla u neku stranu. Razuverila sam je, čak je i bila na jednoj ili dve sertifikacije i tada joj je sve leglo. Rešena je ta porodična stvar.

Sve te kartice nose jednu stvar koju kažem svima na samom početku, a to je jedna vrsta pravila da svako značenje kartice dajemo mi. Dok recimo u tarotu ili ne znam čega već, tu kartica koja se izvadi ima neko svoje značenje, pa vam to neko tumači. Mi to ovde nikako ne radimo. To je baš zasnovano na pravcu koji se zove fototerapija.  Ljudi kroz svoje crteže mogu puno bolje da se izraze ili kroz tumačenje kartice kako oni to vide i dobiju jednu vrlo lepu instrukciju. Šta je to što vide? Kako vide ljude na toj slici? Kako vide sebe?

Dragan: Znači na karticama su neke slike nekih događaja, dešavanja?

Andrijana: Tako je! Stvarnih događaja iz života drugih ljudi. Sebe vidimo kada se gledamo u ogledalo i kroz oči drugih ljudi. Naravno, apsolutno ne postoji nikakva vrsta sugerisanja. Ljudi isključivo sami kroz proces koji savladaju dođu do novih uvida. Tu kartica ustvari pronađe ono što oni već u sebi imaju. Niko ništa tu ne uradi, osim što ljudi na neku temu ili na neku situaciju koja im je važna pronađu neki novi ugao gledanja.

Dragan: Da! I verbalizuju svoje misli. Čuju i neke druge mogućnosti i druga viđenja. Jer, događaj sam po sebi apsolutno ništa ne znači, mi mu dajemo značenje.

Mislim da je to isto jedna od suština ličnog razvoja. Kao što si malopre rekla, spremnost da promenimo stav. Zna da bude veoma ohrabrujuće, veoma otkrivajuće kada ljudi čuju da i drugi ljudi razmišljaju o istim problemima. Da i drugi ljudi imaju slične probleme i onda nam to bude onako otrežnjavajuće. Otrežnjavajuće u smislu da nisam ja jedini koji razmišljam o tome ili mene muči to. Tu jeste prednost podržavajućih grupa ljudi koji su došli na te edukacije.

Kakva je situacija u vezi sa dolaskom na edukacije? Koliko procentualno bude žena, koliko muškaraca?

Andrijana: Mislim da ti neću reći ništa novo. Mislim da već tu statistiku znaš. U principu, žene su naravno u većem broju. Retko kada imam više od jednog ili dva muškarca u grupi.

Neko moje iskustvo je da su žene prosto otvorenije da govore na neke teme. Kod nas na žalost, još uvek vladaju ti neki stereotipi da su muškarci u toj poziciji neemotivaca. Baviti se tako nekom kao limunadom i to, baviti se ličnim razvojem i slično.

Naravno da je to isto deo limita i deo potpuno limitirajućeg uverenja. Znaš i sam, i tebe uključujem u to, zaista na grupama to su fantastični muškarci koji su došli na bilo kakvu edukaciju za lični razvoj. Vrlo uspešni, kvalitetni muškarci. Željni da nauče nešto novo. Baš mislim da je to i hrabrost, iako nekada više volim neko junaštvo i tako tu terminologiju.

Moj sestrić je napisao filozofski rad o Stoicima, koji su čak hrabrost razumeli, ne kao vrlinu, već kao snagu da se borimo i za lične teme i ciljeve. Nekada su hrabri ljudi i oni koji mogu da urade i nešto što nije baš ekološki, ali imaju hrabrost.

Dragan: Na edukaciji u Poljskoj, kada si bila, kakav je tu bio odnos muškaraca i žena?

Andrijana: I tu je bila prednost žena. Premda je bilo puno više muškaraca nego recimo na nekoj prosečnoj mojoj edukaciji Points of you u Srbji, pa čak i u regiji. Radila sam i u Zagrebu i u Podgorici. Ali je tamo bilo više ljudi iz Evrope.Ti ljudi se čak i bave poslovima koji su iz domena mentalnog zdravlja ili pomažuće komune. Bilo ih je više, ali je opet bilo više žena.

Dragan: Ja sam osamdesetih godina sa svojim izviđačima dosta puta bio u Poljskoj. Četiri godine smo bili po 15 dana. To su bile i atraktivne šoping ture do Poljske, srebro, krzno, escajg. Znam da sam mami doneo servis za ručavanje za 12 osoba. Bila je nasrećnija žena na svetu.

Meni je bilo fascinanto to koliko su oni bili ispred nas. Ekonomski su bili mnogo iza nas, ali su kulturološki bili mnogo ispred nas. Ne samo što su bili pod stegom Sovjetskog Saveza, nego su jednostavno bili veoma religiozni. Svi ti mladi ljudi koje smo mi tada upoznali, apsolutno su svi znali da sviraju gitare. Svi su pevali, svi su igrali stoni tenis i tako te neke aktivnosti za razliku od  nas gde je svaki 150. znao da svira gitaru i tako dalje.

Andrijana: Ali je zato bio glavni u društvu!

Dragan: Jeste, sve ima svoje prednosti! Znam da smo tada, mi koji hoćemo da vidimo najatraktivnije djevojke, išli u misu u pet sati u crkvu. Sada si me baš fino podsetila na taj neki fini i bezbrižni period odrastanja i ulaska u tu neku treću deceniju života.

Malo prije si rekla, da parafraziram, onaj ko krene da se bavi ličnim razvojem da je to već prilično uspešna osoba. Ne samo zbog tog polaska, nego da je ta osoba osvestila da je došla do jednog  nivoa i ako hoće da pređe na naredni nivo potrebno joj je to nešto novo.

Upoznao sam direktore velikih firmi u Srbiji i u regionu, koji se bave i NLP-om, i Points of you, i PCM-om. I svim drugim nekim tehnikama. I upravo zato i jesu uspešni, jer su otvoreni!

Bilo mi je fascinantno da smo na jednom treningu imali tada srednjoškolca. Prije mjesec dana me je zvala mama jedne djevojke koja ima 18 godina, koja želi da krene na NLP. To je meni nešto onako baš fascinantno! Znači, neko sa 18 godina ko ne  juri samo žurke hoće da se razvija, da dobije neku tehniku. Da dobije tu neku novu spoznaju, nove vidike, nove uglove posmatranja.

I kada već razgovaramo o tome, kakvi su tvoji planovi konkretno u vezi sa tvojim ličnim razvojem?

Andrijana: Da, te stvari su se kod nas pojavile i ja sam jako srećna što jesu! To je naravno bila i neka vrsta neminovnosti! Bez obzira na sve što smo mi prošli u regiji, sa nekim ozbiljnim preprekama da stignu do nas, neke stvari iz domena ličnog razvoja, ipak su uspele da stignu.

Ja mislim da su ljudi ovde ipak željni toga da napreduju, da drže korak. Nismo mi narod koji nekako uživa, mi želimo neku vrstu napretka. Ne mislim samo mi, nego uopšte u čovekovoj prirodi je to.  Svakako mislim da ne postoji deo planete gde ljudi ne teže pa makar deklarativno da im sutra bude bolje.

Drago mi je da mladi svet i generacije koje dolaze imaju svoj stil, neku svoju filozofiju. Treba ih pustiti da oni to žive, jer će oni svakako nas odvesti gde treba. Ne trebamo se mi tu plašiti. Treba da ih pustimo. Da i mi od njih učimo kakav oni imaju mind set, kako to oni razmišljaju.

Neverovatno je to koliko je to zanimljivo biti otvoren! Ne misliti da samo naša generacija ili prethodna generacija vuku neku strašnu filozofiju koja je „Nema dalje i tu se stavlja tačka!“.

Tako da mi je drago da se mlad svet odlučuje da se bavi sobom na takav neki način.

Što se tiče mog daljeg ličnog razvoja, pa on uopšte ne prestaje.

Ono što je negde moja neka ideja, jeste da sada zaista biram neke vrste edukacija ili mog prisustva na obukama. Šta je to što sada već mogu da uradim, a da utiče na moju sredinu? Provela sam jedno 15 godina u korporativnom svetu u kompanijama. To je negde i moja ciljna grupa. Da probam da kroz svoj rad, kroz svoje edukacije, doprinesem nekom boljitku u organizacijskom svetu, u korporativnom svetu, u preduzetništvu. U hrabrenju ljudi da krenu u neki biznis. Kako da ojačaju sebe. Kako da se izbore za neku bolju svoju poziciju.

Mislim da bi stvarno bilo bez veze ignorisati da su nam kompanije i organizacije zaista toksična mesta! Puna stresa! Da tu ima ozbiljnih biznis patologija i dosta nepravde! Ljudi se osećaju ili bored out ili burn out ili su potpuno već sagoreli! Ili su nedovoljno izazivani! Nema te vrste izazova u kojima se osećaju korisno. I ako neko može nešto da im pomogne, onda hajde da to uradimo! Ja, ti, bilo ko, ko je spreman!

Dragan: U mogućnosti da im pruži nešto.

Andrijana: Tako je.

Dragan: Fokus trening centar je upravo nastao iz tog nekog razloga. Jer sve više je tih nekih otuđenja u firmama. Otuđenja čoveka od čoveka, otuđenja čoveka od njegove generičke suštine.  Opet, sa druge strane, imamo mnoga istraživanja koja dokazuju da je to osnovni faktor dugoročnog funkcionisanja. Naravno, mi možemo imati zaposlene koje ćemo isprovocirati da za izuzetno kratak vremenski period naprave veliki učinak! Ali, šta će biti posle toga? Onda smo ih sažvakali i onda dolazi do pregorevanja.

Suština svih ljudi koji se bave bilo kakvim razvojem, trenera prvenstveno, jeste da  pruži to nešto ljudima kojima može pomoći. To ne mora da bude uvek niti mnogo novaca. To ne mora biti čak ni da firma mora da odvoji mnogo para za to.  Naravno, poslodavci gledaju da imaju što veći učinak za što manje uloženih sredstava.

Mišljenja sam da je sve više srednjih i malih preduzeća i mikro preduzeća, preduzetničkih firmi koje su svesne toga. I koje kreću da ulažu u ljude kao ljude, ne samo u ljude kao nosioce određenih funkcija. Voleo bih da čujem i tvoje mišljenje o tome iskreno.

Bila si petnaestak godina na veoma odgovornim funkcijama u korporacijama. Sada si već tri, četiri godine samostalna. Da li možeš napraviti neku paralelu sa tim?

Andrijana: Hvala ti na tom pitanju! To baš jeste moja tema! I to je nešto što, čini mi se, od svega najsnažnije doživljavam! Volela bih i sa ovog mesta da probam da apelujem na HR službe! Da apelujem na donosioce odluke! Da osveste kod sebe samih da u koliko ne reše koren problema,

tu se apsolutno ništa neće desiti. To što oni praktikuju kao „lečenje“ ili rešavanje neke posledice, a to je nedovoljan učinak zaposlenog, nedovoljno ostvarenje plana, nedovoljno nešto itd, pa ih onda šalju na neke obuke koje su iste za sve, takozvane „One size fits all“, tu se apsolutno ništa neće desiti.

Četvrti alat koji mi sada imamo u Points of  You se zove Flow. To je jedno mentalno stanje, gde smo u situaciji kada nam se radnja jedna na drugu nadovezuju. Kada nam stane vreme. Kada smo u punoj svojoj svrsi. Tome teži svako, neovisno o tome koliko je plaćen. To je zaista vrlo korisno!

Mađarsko-američki psiholog, Mihalj Čiksentmihalji, je taj flow označio kao jedno fenomenalno, kreativno, uzvišeno stanje. I mi znamo kada smo u flow. On je, ustvari, jedna fina linija između naših sposobnosti i izazova na koje smo stavljeni. I ako je bilo ko nedovoljno vešt ili sposoban, a stave mu se jako veliki izazovi, on će izgoreti. I to jednostavno kompanije rade, na žalost!

Ili ako smo jako sposobni, a na poslu smo, koji ima vrlo nizak izazov,  mi smo opet nedovoljno zadovoljno sami sobom. A posao je jako važan za čoveka! Postoje ljudi koji su u anksioznostima i oni jako teško uđu u flow.  Ako imate nekoga ko je u burn out-u, ne postoji ta edukacija kojom ćete vi instant posle jednog dana da ga vratite u to željeno stanje.

Ne mislim da je namera loša, sigurna sam da oni imaju dobru nameru. Međutim, nešto u tim egzekucijama nije kako treba. Onda ta merljivost obuka, edukacija, koje bi trebalo da sprovode kompanije nije adekvatna. Jako je važno da razumemo gde nam je koren problema. Kada ga rešimo, čak nam ne treba ni puno, posledice će same po sebi da dođu.

Definitivno kompanije imaju stručne ljude! Imaju ljude koji žele da rade. Potrebno je samo da naprave te korake koji će ustvari da budu tačka promene.

Znam da ti to radiš i pozdravljam i podržavam i znam da razmišljaš na sličan način.

Ali evo da ti odgovorim ovo sada iz perspektive nekoga ko je bio u kopmaniji, a sada je preduzetnik. Teška je ta preduzetnička borba, taj hleb je sa sedam kora!

Dragan: Ali veoma inspirativan!

Andrijana: Jeste, tako je! Volela bih da to ljudi razumeju! Mora se imati neka vrsta odgovornosti kada nekoga tapšemo po ramenu da uđe u preduzetničke vode. Jako je lepo ljude motivisati da krenu ka svom nekom cilju, snu i tako dalje. Moj savet je da se tu minimum neki svod napravi. Da se ipak prepoznaju neke slabosti. Da se prepoznaju neke pretnje, jer to jednostavno nije lako.

Ono što je recimo moj glavni utisak je da te u kompaniji nekako sistem vuče ka nekom rezultatu. Moraš da dođeš na posao. Moraš da se tu nešto pojaviš. Ako se ne pojaviš, pitaju te gde si. Imaš sve te neke silne stvari  koje nam targetiraju ili kako već. I nekako te kompanija, pa neki first line, neki šef, pa  neki menadžer, te nekako gura ka poslu, radu, inicijativi, rezultatu.

Dok kada ste preduzetnik, to je jedna onako ozbiljna vežba samodiscipline! Jer ako ovog jutra ti i ja ne ustanemo iz kreveta… i ne uradimo nešto iz finansija… i ne uradimo nešto iz marketinga… i ne uradimo neki sastanak… ili ne pozovemo neke ljude koji znaju šta radimo, ili ne pustimo negde da smo vidljivi, ništa se neće desiti!

Ali ovo si dobro primetio! Verujem da zaista postoje te neke mikrokompanije i te neke srednje privatne kompanije koje su potpuno očišćene od nekih drugih uticaja. I koje stvarno žele da ulože u svoje ljude. Jer razumeju da što su spremniji, ljudi će i njima posledično neposredno doneti taj željeni profit. A potpuno je ispravno da ga imamo u biznisu.

Dragan: U krajnjem slučaju, Galupovo istraživanje koje je rađeno na milion zaposlenih ljudi, na stotinu hiljada menadžera, dokazalo je da se napuštanje firme ne dešava samo zbog finansijskog uslova. Ljudi ne odlaze u drugu firmu jer je ponuđena mnogo veća plata. I da jedan od osnovnih uslova ostanka u firmi nije novac! Nego mogućnost razvoja u firmi! Znači, ličnog, individualnog razvoja! I zbog toga stvarno ohrabrujem sve firme koje kreću da pružaju svojim zaposlenima i te soft skills veštine.

Pominjao sam to već; kao da imamo izborne predmete. I već znam firmu koja to radi. Ponudila je četiri-pet tehnika. Četiri-pet  različitih mogućnosti treninga i ko želi od zaposlenih može da ide kolokvijalno na te treninge. To je ono što jeste stvarno suština! Na taj način ne pregorevamo na poslu. Na taj način, što bi rekao Pavlov, imamo to svoje lično samoispunjenje.  Da radimo ono što volimo. Da radimo na način kako  želimo i da vidimo efekat svog rada.  A ne samo da dok radim da razmišljam: „Koliko li je on sada zaradio na meni? Što sam ja njemu ovo uradio?“.

Tako da je i to lični razvoj. Lični razvoj je i te kako bitan i u korporativnom smislu. Ne moramo imati samo tehničke stvari. Kako da proda, kako da fakturiše, kako da napiše mail, cv ili bilo šta. Mnogo je bitnije ovo što si malopre spominjala. Da budu spremni da se promene, da uvaže nečije drugo mišljenje i nečiji drugi pogled.

Da li osim Points of you radiš još neku tehniku, da li radiš još nešto?

Andrijana: Radim. Znam da smo ti i ja na istoj strani u smislu tog nekog razmišljanja. I volela bih samo da pozovem i zaposlene u firmama na neku vrstu sopstvene odgovornosti. Dakle, nije samo lični razvoj ono što ćemo da platimo iz svog džepa. Nego da se pozovemo na neku vrstu odgovornosti.

Kada imamo godišnje evaluacije koje nije važno da li su u firmama čak i formalno samo prisutne, da probamo tada da mobilišemo ljude koji donose odluke. Da, ukoliko već imaju neke budžete, prosto ulože u nas. Da tu negde preuzmemo odgovornost da nekako utičemo iz te percepcije. Jer ta pasivna agresija je isto bezveze. Ono kao: „U mene ne ulažu i ja tu sedim nezadovoljan!“.

Dragan: I čekam neko drugi da odluči šta je za mene dobro.

Andrijana: Tako je! Neki HR! I samo prenosimo težište odgovornosti na nekog drugog. Ja u biti to ne pozdravljam. Ja volim tu proaktivnost. Neće se ona desiti kod svih! Ali sam sigurna da ima takvih ljudi u kompanijama koji mogu to da naprave. I mislim da će to i poslodavci da cene. Čak i neki NLP Starter ili neki Practitioner. Mislim da su i to malo utopistička razmišljanja da je to sad nešto strašno ili skupo ili nemoguće. Ne, nije!

Jednom sam probala! Pitala sam i ponudila sam mojoj kompaniji u tom trenutku da idem na Decision making kod Čarlsa Foknera. To je bila jedna od fenomenalnijih edukacija na kojima sam bila! Bila je četrnaesta ili petnaesta godina i ja sam im rekla: „Jel’ biste vi meni platili pola?“ Oni kada su videli cenu, rekli su: „Ne, Andrijana, platićemo ti sve!“. „Javi nam kako je bilo, šta misliš gde bi to mogla da primeniš“.

Hoću da nekako pozovem ljude i na tu vrstu odgovornosti. Jer, zaista, jako često kažem, da je donekle naša odgovornost! Ajmo da tu uradimo što više možemo! Ajde mi da probamo nešto! Tako da, i kada odatle krene inicijativa, može puno da se uradi.

Dragan: Apsolutno se slažem sa tobom! Pogotovo ako su veće firme, u HR-u ne mogu apsolutno sve znati. Kako ti možeš da znaš šta ja volim ili šta ne volim, ako ti ja to ne kažem, ili šta želim.

Andrijana: Posebno kada ih pitaju. Ja znam da se te evaluacije urade tako, razumeju ih kao od prilike. To je naša odgovornost. Ja sam i onda kada nisam bila dovoljno vešta za te stvari stvarno te evaluacije razumela. I odlučila sam da ih razumem kao potencijalni moj neki napredak, Neku eventualnu moju promociju. Čak mi nije bilo važno kako će to neko drugi da razume, meni je bilo bitno da je uradim sa svojim ljudima. I ja sama što je moguće bolje, a da pustimo šta će da se desi.

Dragan: Da, bitan je taj prvi korak ka tome.

Malo prije sam pominjao moje izviđače. Bio sam veoma aktivan i držao sam sve te neke republičke škole po Srbiji i takmičenja. U smislu da sam učestvovao u njima. Neke sam i vodio, naravno, i još tada mi je bila deviza da – Nije sramota ne znati. Sramota je ne znati, a ne pitati.  Jer ne postoji glupo pitanje. Isto kao što ne postoji glupa inicijativa tipa traženja neke edukacije. Bilo šta što može bilo direktno ili indirektno pomoći razvoju firme.

Što je tim kompaktniji, što je ekipa bolja, tu su veći rezultati. Mi pojedinci malo možemo! Čak i kada idemo na edukaciju ličnog razvoja. Bilo da je Points of you, NLP, PSM ili koja god druga tehnika da je u pitanju, i te kako nam znači podržavajuća grupa koja je sa nama! Kada imamo slobodu da kažemo sve što hoćemo. Da kažemo i znamo da nas taj do nas neće procenjivati na osnovu toga. Nego će i on biti otvoren. To je nešto što je onako ne samo osvežavajuće nego jedna vrsta katarze koju doživimo.

Andrijana: Jeste, deljenje je stvarno baš uzvišena neka stvar! Što bi rekla jedna moja drugarica: „Sami možemo brže, u timu možemo dalje“. Tako je i u partnerstvu i u prijateljstvu. A kamoli u poslu koji ima timove za neke osnovne organizacione jedinice.

Timovi su moja neka posebna vrsta i strasti i svega! Volim jako da radim team building. To nekako radim uz tehnike koje poznajem. I tada koristim Points of you. Ima fenomenalnih timskih procesa. Meni su tim bildinzi recimo platforma za to na čemu bi potecijalno ti ljudi trebalo da rade. Jer mislim da je stvarno šteta ne iskoristiti to neko timsko odvajanje iz kancelarija. Da se ljudi međusobno prepoznaju kao ličnosti. Da otkriju jedni o drugima neke druge stvari. Šta je to što bi potencijalno moglo da ih vezuje, a ne da ih razdvaja.

Tako da volim te kafane i sve to što se posle završi! Ali nisam baš neki pristalica da to bude samo „Hajmo, u trenerke, u autobus!“. To jeste lepo, ali suštinski  ćemo u ponedeljak da se vratimo svi isti. U takvim stihijski puštenim tim bildinzima da se druže opet oni isti koji se druže i inače. Tako da kada se te aktivnosti  biraju, nemam ništa protiv skakanja u džaku, ali da makar znamo što to radimo.

Mislim da angažovanje i ta neka proaktivnost uopšte ne mora da bude ni dosadna. Naprotiv! Može da bude jako zanimljiva. Da se ljudi potpuno prepoznaju na nekim drugim nivoima. Tim bildinge zaista volim da radim! I nadam se da će se to sve opet i nekako vratiti. Volim i sve to što je iz domena tih soft veština, malo nekih ciljanih stvari.

Ali, recimo, da su mi tim bildinzi baš dobra platforma za to  gde bi ti ljudi  mogli da rade ne nužno sa mnom, možda sa nekom drugom kućom ili sa nekim drugim trenerom, ali da im nekako prosto taj fall up sa tog timbildinga bude koristan.

Imam taj softver i bila sam u Barsi za tu edukaciju za identit kompasom koji je zasnovan na meta modelima. Meta modele posebno volim iz NLP-a. Nekako on puno govori o tome koliko je važno da nam se karakter uklapa u posao koji radimo i da posao koji radimo prati naš karakterni razvoj. U suprotnom ako nešto tu ne ide istom ili makar sličnom dinamikom, prosto dođe do odstupanja.

Dragan: Da, nema preklapanja. Mogli bi polako ovo da privodimo kraju.

Naravno da ćemo ostaviti sve tvoje kontakt podatke u opisu. Hteo bih da te zamolim da nam  preporučiš  nešto od literature. Nešto od knjiga. Šta je to što je posebno na tebe uticalo kada si krenula da se baviš tim nekim svojim ličnim razvojem mimo korporativnog sveta?

Andrijana: Pa, knjiga koja je meni moram da ti kažem baš promenila percepcije je Brajan Trejsi „Ciljevi“.

Mislim da ljudi super mogu da krenu od toga. Trenutno dosta istražujem samosabotažu kao ozbiljan koren problema. U smislu koliko ljudi imaju uopšte nekog koncepta. Koliko su uopšte samosvesni. Koliko prepoznaju svoje resurse. Da li vide samo barijere.

Za menadžment bih stvarno preporučila Maršala Goldsmita i knjigu „Ono što me je dovelo do ovde neće me odvesti tamo“, ima i na engleskom i na srpskom.

Ja razumem da oni potencijalno mogu da uđu u klopku. Da u onom trenutku kada dotaknu te neke visine koje su hijerarskijske i kada već osete uspeh koji im niko ne osporava, da bi bilo jako korisno da shvate da im tada tek treba pomoć. Jer im je još veći uticaj i još veća odgovornost i da eto nisu baš pokupili sva znanja. Nego da je jako korisno da tek tada krenu da usvajaju veštine koje ih nisu dovele do tog uspeha,  ako hoće da napreduju dalje.

Dragan: Super, hvala ti mnogo. Pre nego što završimo samo da kažem da knjiga „Ciljevi“ ima i na You Tube. Tako da se može i audio knjiga skinuti. I dok vozimo, dok trčimo, dok vozimo bicikl, u prevozu gde god, dok šetamo možemo da je iz više puta preslušamo.

Andrijana, mnogo ti hvala na gostovanju, mnogo ti hvala na svemu ovome što si nam ispričala.

Mi ćemo sada naše druženje da nastavimo i da kujemo te neke naše nove planove. Biće mi naravno drago da posle nekog izvesnog vremenskog perioda kada napravimo nešto zajedno možemo ponovo porazgovarati.

Jer sam siguran da svi ovi razgovori mogu nekome da pokažu da taj lični razvoj nije nešto što je predviđeno samo za neke tamo. „Nije to za mene!“. Apsolutno je za sve! I svi možemo napraviti taj jedan mali korak da izađemo iz te neke naše zone komfora. Da budemo ako ništa drugo bar za sebe bolji. Ako smo za sebe bolji onda ćemo biti apsolutno bolji i za sve druge.Hvala ti mnogo Andrijana!

Andrijana: Molim, hvala i tebi! Ja se ovde osećam kao domaća. Volela bih da stvarno ljudi u tvom radu prepoznaju jednu božanstvenu misiju i verujem stvarno da će tvoja pokolenja da budu ponosna na sve ovo što radiš.

Mnogo ti hvala! I ja bih volela i tebe da preporučim ljudima koji prosto žele tu jednu vrstu divnog pristupa. Ja sam sa tobom radila nekoliko puta neke vežbe i sećam se koliko mi je taj tvoj mir i balans prijao i mnogo ti hvala! Jako sam ti zahvalna i sve što radiš za komunu jer, čak i ako se čini da ne dolazi do velikog broja ljudi, stigne to sve na svoje.

 

Andrijana Ivanović

 

Dragan Sandić

 

Pogledajte i ostale naše blogove