Video podcasts možete video na YT canal FOKUS trening centra
Dragan: Aleksandre, druže stari, dobro došao!
Aleksandar: Bolje te našao!
Dragan: E, hvala ti! Drago mi je da si dio ove naše priče, treće epizode podkasta „Od monologa do dijaloga“! Već neko vreme se dogovaramo da uskladimo termine kako da potrefimo da sve bude u redu i baš sam se radovao tom razgovoru sa tobom! Naravno, da to svima kažem! Zašto sa tobom? Zato što si ti opet potpuno drugačiji od svih ostalih i znam da ću dobiti veoma zanimljive odgovore na neka moja pitanja, iako mi dosta razgovaramo i danas smo proveli čitavo popodne zajedno, nisam namerno hteo da ti postavim neka pitanja koja ću ti sada postaviti.
Šetali smo Kovačicom, vidio si našu Kovačicu, razgovarali smo, čak smo prisustvovali jednom delu priredbe školske proslave, godišnjice i sve je to jednostavno bila jedna dobra uvertira u ovaj razgovor, a to je, volio bih da sa tobom razgovaram na temu ličnog razvoja. Zašto lični razvoj? Zato što mi se čini da ljudi jednostavno nekada suviše mistifikuju lični razvoj. Misle da je to nešto mnogo više nego što jeste, očekuju previše nego što dobiju i tako dalje. Pa bih volio da čujem od tebe tvoje mišljenje, šta je za tebe lični razvoj?
Aleksandar: Uf! Dobro pitanje!
Dragan: Da, da! Oficijelno, da!
Aleksandar: Meni je drago… prvo, hvala ti što si me ugostio i hvala ti što si mi omogućio da upoznam Kovačicu! Ja sam za Kovačicu čuo po naivnim slikarima ili o slikarkama. Po tome su bili najpoznatiji, bar onako kako sam ja malo znao. Divno mesto, zaista! I mislim da ću rado dolaziti ovde, tako da nekom prilikom bi mogli da napravimo neku turističku turu, čuo sam da toga toliko lepog ima. Ima ovde kod vas u kraju.
Drago mi je što se nismo ni dogovarali šta ćemo da pričamo, pa će priča biti spontanija. Apropo, znaš, zazvonilo mi je „mistifikacija ličnog razvoja“. Mediokriteti mistifikuju stvari. To je neko moje uverenje koje sam stekao u životu iz iskustva. Ne, ne kažem da sam uvek u pravu, ali najčešče to bude tako i prosto. Onog trenutka kada se rodimo, pa do trenutka, do poslednjeg izdaha vazduha iz naših pluća mi imamo lični razvoj, jer suština života i jeste da se čovek razvija i da prolazi različite životne faze koje jednog dana prestanu.
Tako da lični razvoj je sam po sebi jedna spontana stvar koja je neminovna kod svakog od nas, jer svaki pojedinac prolazi kroz sve to. Samo što ovo moderno vreme, odnosno ljudi su edukovaniji, učeniji nego ranije, psihologija je razvijenija, pa sad i te neke primenjene nauke koje se tiču odnosa među ljudima, dovode do toga da čovek može svesno da utiče na neke stvari. Znači može da donese odluku i može svesno da ulazi u neke nove oblasti, odnosno da tako dopunjuje sebe i da se razvija. Dok je ranije bilo isključivo intuitivno i bilo je, bilo je samo sticaj okolnosti.
Dragan: Da, ili kroz sistem, kroz školski sistem, kroz nešto da! Sada si mnogo lepo rekao to „svesno da donese odluku“. A zbog čega onda imamo taj problem donošenja te odluke da se promenimo?
Aleksandar: Pa, ljudi su bića navika. Ljudi su bića navika, ne svi, naravno, ali generalno jesmo. Postoji ta čuvena zona komfora o kojoj svi pričamo, je li? A to je ustvari zona naviknutosti. Sad meni nekad u toj mojoj zoni naviknutosti i nije tako dobro i nije komforno, ali ne menjam ništa. S jedne strane, a s druge strane to sam ja, to sam ja i ne možeš ti starog kera naučiti novim trikovima, je li?
Sad koristim te neke poznate misli na tu temu koje opravdavaju neučenje i opravdavaju zastoj i opravdavaju život u krugu.
Dragan: A da li se bojimo nepoznatih stvari, i ako mogu biti dobre stvari?
Aleksadar: Pa pre bih rekao da se čovek više plaši gubitka poznatog. Znaš, vrlo često čujem kaže „strah od nepoznatog“. Ok, ma ja se plašim da izgubim ono na šta sam navikao. „A šta ako“ i onda biram ono bolje vrabac u ruci nego golub na grani. E, lični razvoj i taj rad na sebi je u stvari taj golub na grani.
Dragan: Kad kažeš sad golub na grani, jedna misao mi se stvorila, iako znamo da će taj vrabac biti bolji, mi se na neki način plašimo i tog goluba.
Aleksandar: Neko da, neko ne. Nekoga život natera zbog okolnosti. Neko tu svoju zonu komfora drži po svaku cenu, neko to na kraju plati zdravljem, to svoje neko uverenje i to nemenjanje i tu svoju nepromenljivost, a u stvari istina je da nas vreme sve na kraju stigne, tako da…
Dragan: Da, a daj mi reci, s obzirom da je tvoje oficijalno obrazovanje nešto što je drugačije nego zanimanje kojim se baviš…
Aleksandar: Dobro.
Dragan: Znam da si veoma popularan trener u velikim sistemima, velikim bankarskim sistemima gde radiš već godinama sa njima i prateći i tebe i sva ta dešavanja oko tebe, nisam jednom napisao „Kad porastem hoću da budem Aleksandar“. Kako je došlo kod tebe, recimo, do te neke promene da uđeš recimo uopšte u ovu vrstu zanimanja?
Dragan: A, izvini, i ja sam isto tako odgovorio dragom gospodinu „Kad porastem želim da budem kao Dragan Sandić“. Znaš, imati, sve ima svoju cenu. Dakle, ako je meni važna vrednost sloboda i ako živim život koji podrazumeva slobodu, a sigurnost mi nije toliko izražena, onda biram život razdoznalosti, isprobavanja, sticanja novih iskustva, zabave i tako dalje; sa jedne strane, a sa druge strane, kada dođe taj Božić ili Vaskrs ili neki 1.maj, a ja pijem kafu sam, ili možda sa nekim, a Dragan ovako pogleda svoje bogatstvo i kaže „Bože, što su lepi, što rastu!“.
Tako da, šta hoću da kažem, ne postoji idealno! Uzmi ti onaj deo koji tebi odgovara od mene i primeni ga, ja ću učiti od tebe onaj deo koji je kod mene primenjiv, a za koji znam da može biti koristan i dobar za mene; i kad ja budem u miru sa samim sobom, odnosno Dragan sa sobom, e, onda će se zadovoljni Dragan i Aleksandar naći, popiti kaficu i onda je sve jedno da li je to u Kovilovu, u Beogradu na Savi, ili nekom formalnom skupu. Eto, to je jedna digresija, a odgovor na pitanje je slučajno.
Dragan: Sve najbolje stvari se dešavaju slučajno.
Aleksandar: Slučajno, slučajno. Pa znaš kako, ja sam neko od pedeset godina.U moje vreme nije bilo interneta, nije bilo ovih društvenih mreža, nije bilo toliko informacija kao danas i onda čovek, nije tako lako mogao da traži neke svoje odgovore i neka svoja rešenja. Negde duboko verujem u promisao koja dolazi odozgo i sa godinama sve više tome svedočim. Tako da nekako je to došlo samo. Ja sam bio PR u tom trenutku, bavio sam se PR, odnosno bio sam u prodaji i dosta dobro sam poznavao praćenje medija, medijsku analitiku i ono što se danas podrazumeva. Recimo, tada tih nekih dvehiljaditih bio je početak i vreme prolazi i ja napravim neki servis namenjen bankama i tako sam ostao u finansijama.
Eto, odatle…hvala ti! Odatle je krenulo to. Onda se jednog trenutka pojavljuje neki sav važan čovek koji meni objašnjava kako moja provizija više ne može da bude tolika, ja ga koštam više nego generalni direktor i onda kreću igre i igrice u firmi. A negde sam pravdoljubiv po prirodi i negde, ustvari, važno mi je da bude fer. Ako je fer bilo da napravim nešto što nikad niko nije napravio pre mene i dobio bolje uslove, onda je fer i da zadržim to kada to počne da radi. Naravno to se ne dešava i jednog dana tako sedim sa sobom u kancelariji, u kuhinji dole, jedem neki burek sa sirom, nije ni važno, pijem neki jogurt i razmišljam.
Pazi, obično psiholozi na razgovorima pitaju u HR-u: „Kako vidiš sebe za pet godina?“ Čekaj, Saša: „A za deset godina, gde si ti?“ To se ne dešava često, to je taj trenutak kada se nešto klikne u glavi i ja kažem: „Vidi, ako ostanem u PR-u, ili da pravim moju agenciju, ili da budem key-account director.“ To je za deset godina, moja agencija puf, nemaš resurse za to, key account director uf, pa imam previše kičmu za to da bih dotle stigao na neki način i ja shvatim da PR nije oblast.
pošto je meni komunikacija osnova, radio sam i kao prodavac, odnosno u B2B prodaji sam bio, radio sam u marketingu kao menadžer, radio sam na radiou kao voditelj. Znači sve vreme kad gledam šta je to što povezuje ta različita zanimanja bila je komunikacija i ja svhatim da u PR-u neću dugo trajati, dolaze mlađe generacije, tad su već krenuli formalno obrazovanje.
Dragan: Dakle svi.
Aleksandar: Tako je. I gde ću trajati? Pa trajaću tamo gde se sem znanja traži i iskustvo, a sa godinama ide i kilometraža, a ja imam kolometražu tad već dobru, sada baš priličnu i onda mi se desilo da u nekom hotelu u Norcezu, Udruženje banaka Srbije, ja držim neko predavanje o medijskom publicitetu, onda mi se desi da sam na FON-u držao neko predavanje magistrantima iz elektronskog bankarstva. Ja vidim oni opet nešto slušaju.
Dragan: Pa, ja zanimljiv, jel’?
Aleksandar: Da! I ja onako… ček, ček, pazi! Ja vladam tematikom odlično, način na koji to radim je njima bio simpatičan, zanimljiv, a što ne bih otišao tamo gde se podučavaju drugi ljudi. Iskustva imam, a šta je sad recimo, danas ljudi uče, pa stiču iskustvo. U ono neko vreme pre dvadesetak godina nije bilo toliko priče ni o PR-u, ni o HR-u kod nas ovde u Srbiji i onda je to više išlo onako iskustveno, pa se daje sad neko znanje tome, stavlja se u neke modele i dobija neka svoja prava imena; kako se danas zovu te neke stvari, konkretno HR, Learning i development specialist, to nije postojalo pre dvadeset godina.
Internet nije postojao pre dvadeset godina; znači negde sam analogni tip, ostao iz tog sam vremena i ja ukapiram da, da ću, shvatim ustvari, da ću podučavati; vidim sebe kako podučavam druge ljude ili delim moje iskustvo sa njima, a zajedno učimo. Ja ih podučavam; i ono što sam naučio, što znam… i onda sam tada zaista svhatio onu Sokratovu kad je rekao „Znam da ništa ne znam!“. Zaista čovek što više zna to je manje svestan svog znanja ili kompetencija. Prosto to ide nesvesno.
Dragan: Da, da, sve više otkriva koliko još ne zna.
Aleksandar: I imao sam jedno pravilo, uvek sam radio sa najboljima i učio sam od najboljih.
Eto, ne znam da li da nastavim priču ili prosto…
Dragan: A na koju edukaciju su prvo krenuo kada si hteo da se posvetiš tom poslu?
Aleksandar: Dragane nisu postojale edukacije u to vreme. Nije postojao trening za trenere ili NLP ili coaching ili ovo sad danas što ide transakciona analiza ili geštalt ili reiki ili šta god. Nije išlo tako masovno kao danas.
Dragan: Da, nije bilo toliko dostupno.
Aleksandar: Hipnoterapije, reiki, kikiriki i sve ostalo. Ne vređam kad kažem reiki, nego to mi se slaže reiki-kikiriki. Ja sam čuo da postoji jedna žena koja odlično drži treninge i koja je menadžer u trening centru u jednoj osiguravajućoj kući. Jel’ ona najbolja? Jeste! Ima još jedan, ovaj sa njim sam posle i sarađivao. Dobro! I ja s’ namerom odem u osiguravajuću kuću i prijavim se za prodavca osiguranja, jer sam shvatio, ako se pojavim sa željom da budem trener da me neće primiti zato što nemam iskustva u osiguranju. Dobro, hajde da upoznam sistem iznutra. Prijavim se na konkurs za prodavca, prođem njihovu obuku pet dana i opušteno kažem: „Ja želim da budem trener!“. Kad su pitali zašto ste došli, „Ja ću da budem trener“, nasmejali se. „Ali, dobro kolega Šakiću…“ i tako dalje.
Međutim, to je klasična prodaja, napravio sam dobro istraživanje potencijalnog tržišta, shvatio da taj posao nije za kosmonaute, nije to kosmonautika. Shvatio sam da su to ljudi od krvi i mesa koji su dobri, ali nije to ništa što ja ne bih mogao da radim. Upoznao sam ih iznutra, pronašao sam jednu osobu, nije više među živima, koja mi je bila insajder, sa kojom sam uspostavio malo bliži odnos i onda sam neko vreme zaista prikupljao informacije o sistemu u koji se ulazi. E, onda sam dobio informaciju da oni traže trenera, sačekao sam trenutak.
Naravno, nikada nisam prodavao osiguranje i dalje sam bio u mom PR-u, sačekao sam trenutak kada su dali oglas za trenera, ali ne prvi dan, pošto konkurs traje nedelju dana, deset dana, petnaest, nego poslednji dan, pretposlednji sat, ja trening menadžeru pošaljem moj cv. Pošaljem ga ja i HR-u, al’ u HR-u sedi neko ko će da gleda „Ovaj mi odgovara formalno, neformalno, ispunjava, ne ispunjava ovaj, onaj uslov“. Ja sam poslao njima zvanično, ali nezvanično ženi koja nije ni znala da će mi biti šefica.
A onda ona po svojoj profesionalnosti, poslovnosti, pošalje to HR-u i naravno pošto su svi u HR-u pogleda moj cv, kaže: „Ajde da vidimo šta se dešava sa ovim čovekom!“. Pošto sam već upoznao sistem, pošto sam već shvatio kako rade regrutaciju i selekciju, ja sam onako prilično lako prošao prvi, drugi, treći, četvrti nivo i na kraju završio s mojom budućom šeficom na ručku u nekom restoranu gde smo se lepo upoznali.
E, tad sam bio fin, nisam ovako mahao rukama, smeškao sam se, pričao sam šta treba da kažem i slično, ali je žena prepoznala drugačiju energiju i negde sam se u njenu strategiju, u njenu viziju kako tim treba da izgleda uklapao u tom trenutku. Znači, potrebno je i to zrno sreće. Znači, ovo iz današnjeg ugla ako gledate, ja sam postavio cilj, taktiku, strategiju, sve, akcione planove, sve ono što NLP uči, međutim krenulo je intuitivno i završilo je zrncetom sreće, jer moglo je da se desi da oni i ne traže trenera.
Dragan: Da, moglo je da se desi, međutim mnogo je dobar primer i hvala ti što si ga podelio sa nama. Mnogo je dobar primer kako se može modelovati način, kako doći do onog što se želi. Znači, od analize toga do analize kako ćeš doći do tih ljudi, pa preko toga da si ušao da naučiš i sistem iznutra. Znači to je ono što je rekao Ford: „Ako misliš da možeš, u pravu si!“.
Aleksandar: Da, ako i ne misliš u pravu si! Slažem se.
Dragan: Da, da!Mnogo je dobar ovaj primer, jer do nas je! Tako je i u ličnom razvoju, bar je moje lično mišljenje. A sad bih te pitao, ušao si u taj sistem, krenuo si da radiš treninge i kod njih, kasnije si se i osamostalio, pretpostavljam da je posle toga nastao i „Hrast 011“, jel tako?
Aleksandar: Pa ima još par podstanica između, nije baš tako, ali otprilike hajde neka bude to, prosto da ne pričam moju priču celu.
Dragan: Da, i sada kada je došlo do toga da ti držiš treninge, znači ti dogovoriš sa poslodavcem, sa firmom, sa njihovim menadžmentom, sa HR-om ili kim već vezano za trening i održiš taj trening; i ono što mene zanima jeste koliko ljudi procentualno na treningu pokazuje interesovanje za više, ili su došli svi zato što je neko odozgo rekao da moraju da prisustvuju?
Aleksandar: Pauza, može?
Da se vratimo nazad, moram, želim to. U to vreme nije… setio sam se da sam rekao da u to vreme nije bilo treninga. Ja sam modelovanje učio, pošto smo u NLP-u, je li obojica, modelovanje, modelovanje, modelovanje i dok nisam došao do tog nivoa kompetentnosti da mogu da gradim svoj stil. Znači neko je jako radio kod mene na bazi, koja mora da bude čvrsta, mora da bude stabilna i jaka, a tek kada sam bio dovoljno dobar i pouzdan i upotrebljiv za tim u kom sam bio, e onda sam mogao da moju sopstvenost izražavam, pa da mašem, pa da ne znam šetam dok pričam i tako dalje i tako bliže, ali modelovanje je tad bio način učenja. I Dragane ja sam dve godine samo to učio.
Znaš, u današnje vreme je „Kako u tri laka koraka“, „Sedam elemenata za sreću“, ljubav ili ne znam i tako dalje. Dve godine sam samo učio da bih mogao za sebe da kažem da sam trener, da doživim na nivou identiteta da sam ja trener.
E, onda je išla sledeća stepenica gde sam već išao ka trening menadžeru, da ja postavljam sistem. Pa tek kada sam naučio kako se postavlja sistem edukacija u nekoj firmi, e tek onda je došao taj trenutak kada sam dostigao ono što želim, čemu sam stremio recimo pa sedam,osam godina, ja sam shvatio da mene ta pozicija ne zanima. Kada sam došao do onoga što sam mislio da je vrh onoga što ja želim, ja sam shvatio da neću biti srećan, zadovoljan, neće me ispunjavati to bez obzira na radno mesto, bez obzira na platu, bez obzira na beneficije koje je nosio taj posao i tad sam prvi put u životu poželeo da pređem u ovu neizvesnost koju nosi preduzetništvo. Eto, bukvalno tako.
Bila je između isto jedna međustanica, rad sa sjajnim jednim čovekom i rad sa privatnikom gde sam mogao da vidim kako to izgleda.U velikom sistemu je zabranjeno sve sem onoga što je dozvoljeno, a u malom je dozvoljeno sve sem onoga što je zabranjeno. Imao sam sreću ili nesreću da nagazim zabranjeno u malom sistemu. Ovo sam upoznao i onda je žabica skočila na treći lokvanj i vidi kad si na lokvanju gledaš da te neka ne pokupi.
Dragan: Veća žaba!
Aleksandar: I gledaš da ploviš, tako je! Što se tiče ljudi na treninzima, pa to je lepota; lepota tvojih treninga je u tome što kod tebe dolaze ljudi koji žele da uče. Izazov mojih treninga je što uglavnom dolaze ljudi koji ne žele da uče. E, šta je moj posao? Pa moj posao je da u početku ih ne animiram u smislu da ih zabavim. Ja jesam, možda, živopisan… ajde mogu tako da se opišem, ali moje je da steknem njihovo poverenje i da im pokažem, da im dam do znanja da ono što ćemo zajedno proći na tom nekom treningu je nešto što će biti ok, zanimljivo, ali i vrlo korisno za njih. I najčešće na tom prvom treningu ja uglavnom gradim poverenje sa njima. Gledam da što manje imam onih gunđala na treningu. Posetilaca treninga ima najviše, a najmanje ima klijenata treninga.
Znači klijenti su oni koji znaju zašto su tu došli, došli su da nauče nešto i dobiće nešto. Posetioci su oni „Da mi bude toplo, da mi bude fino, da je muzika dobra, da je kafa topla…“ i to je mnogo važnije nego ono što radimo na tabli i gunđala, to su oni kojima to ne odgovara. Znači steći poverenje, uhvatiti ih, uvući ih u svoju priču kako bi zajedno stigli negde. Kako vreme prolazi gunđala je sve manje, ja uglavnom nemam gunđala, moje neko iskustvo jako malo. Ustvari, znaš kako? To je do trenera. Ako čovek voli ljude i ako nema neki problem sa sobom dok im pristupa, onda i reakcija druge strane nije loša.
Dragan: Da, zavisi od toga ko koliko može da podigne energiju da ih animira.
Aleksandar: Tako je.
Dragan: Sad si me podsetio na moje gimnazijske dane. Imali smo profesora, mog prezimenjaka Sandića, strikana koji je predavao programiranje, informatiku. I zašto je on bio poseban? Kod njega čim uđeš u kabinet imaš zagarantovano dva, hoćeš li nešto da radiš ili nećeš to je na tebi. Ja sam nažalost jednu godinu gledao i svetsko prvenstvo u fudbalu, jer tad su bili tv kao monitor, nije bio posebno monitor nego na televizoru, tih osamdesetih godina; onaj ko je hteo da radi, sada su to sve već vodeći programeri u BMW-u, u Siemens-uu, u Deutsche Bank-u, na tuzlanskom Elektrotehničkom fakultetu, na zagrebačkom fakultetu, tako da upravo to što si rekao.
Onaj ko hoće on traži, on uzima ono što je njemu potrebno i traži koliko mu je potrebno, tako da je sigurno da bude i situacija gde ti njih uspeš da zainteresuješ i dodatno i ove koji su došli sa skepsom: „Šta će on meni sad pričati, valjda ja znam kako se prodaje nešto!“ i to da ih zainteresuješ da oni počnu da drugačije gledaju na neke stvari nego što su gledali do tada.
I nadovezao bih se na malopređašnju tvoju izjavu da si dvije godine učio, istraživao, tražio.
Aleksandar: Ja i dalje učim i istražujem.
Dragan: Jasno, jasno.
Aleksandar: Ali za temelj ne pada preko noći.
Dragan: Da, da! I to je nešto što bih stvarno želeo da istaknemo u svemu ovome.
Da li je moguće biti sada trener sa jednim kursem od mjesec, dva, tri čak dana?
Aleksandar: Ja nisam završio nikakav kurs u to vreme za držanje treninga. Apsolutno je bilo potrebno… dobro dve godine je previše vremena, ali recimo prvih par meseci isključivog modelovanja, tek negde posle možda polovine tog puta… tri meseca je minimum bio i to pazi, meni je radno mesto trener, znači dvadeset radnih dana sam tamo. Oni svaki dan, veliki sistem je u pitanju, svaki dan drže neke treninge i ja sam stalno išao po treninzima.
Ako ćeš ozbiljno da radiš neki posao, ne možeš da budeš površan. Ako ćeš ozbljno da radiš neki posao ne možeš to preko noći. I onda sad kad gledamo neke motivacione crteže, kao uspeh je iznad vode, a sve ono ispod vode je sve ono ostalo – motivacija, rad, neuspesi, promašaji, da bi neko na kraju uspeo. Ustvari, samo je pitanje kako čovek doživljava sve to. Ja ga doživljavam kao putovanje, nekad je uspon veći, nekada je ravnije. Pravo da ti kažem ja ako mogu da biram, ja ću radije da šetam po hladovini nego po najačem suncu, ali nekada šetaš i po jakom suncu bez čuturice vode, pa stići ćeš ako se ne predaš.
Ovo sam hteo još da kažem, za lični razvoj je važna čovekova unutrašnja motivacija. Ako on ima unutrašnju motivaciju da ide dalje, da ne živi život u krugu nego da ide u spiralu kakva god bila, kog intenziteta i u kontinuitetu, ti ljudi rade na svom ličnom razvoju. To ja govorim kada rade iz plusa, osim ako ne pokušavaju da reše nešto, pa beže od nečega. Znači motivacija ka, unutrašnja motivacija je jako važna. Na ovim korporativnim treninzima motivacija je spolja i onda možda zato može da bude nezgodnije, međutim opet kažem, čovek dobro reaguje na čoveka i ako učesnici prepoznaju da ja imam iskrenu nameru i da ih poštujem, pazi iskrena namera, poštovanje, a ja se trudim da dobijem i njegovo poverenje, e onda možemo da radimo posao. Bez ove tri vrednosti nema… znači, ovaj ne glumi, ne glumi!
Dragan: Da, to je svima nama koji te poznajemo…
Aleksandar: To se oseti, to se oseti!
Dragan: Da, jasno nam je da imaš drugačiji nastup, drugačiji pristup, da mnogo više gledaš sam ambijent nego što gledaš formalnosti i procedure i tako dalje, da ti je najbitniji taj odnos sa ljudima sa kojima radiš.
Pa, da te pitam, još recimo, kako to da kad si krenuo da se lično razvijaš na drugačiji način napravio si neku svoju viziju, neke svoje ciljeve, kako si u tom periodu saznao za NLP?
Aleksandar: Moj prvi trening menadžer, žena koja me je uvela u posao je bila NLP trener.
Dragan: Ozbiljno! E, to vidiš nisam znao.
Aleksandar: I za NLP sam saznao još tada i shvatio da je to nešto što je korisno, što je dobro, što je zanimljivo i ovaj malo po, onda mi se kasnije pojavio… tad je tek počeo da se pojavljuje moj učitelj NLP-a sa nekim njegovim radionicama. Sticajem okolnosti poznajem čoveka iz privatnog života. Kuče je šetalo svuda po parohiji, pa znalo druge kučiče u to vreme i onda nekako sve je kako treba da bude. Prosto stvar je u tome, poklopilo se. Dok sam radio u toj firmi ja nisam jurio NLP, čak ni u sledećoj kad sam radio, to je period od četiri, pet godina.
Ok, znam za NLP, ali nije mi nešto interesantan i onda je u jednom trenutku došlo, e… ok ajde da vidimo šta se dešava sa ovim. I onda sledće tri godine se uči NLP, a rade se treninzi ovde, tako da mora čovek da radi na sebi.Ajde pošto ipak ide snimak pa neću da pričam kako inače pričam, ali moji najbliži znaju koliko vikenada ja nisam bio sa njima u te tri godine. Moje srce zna kako je patilo kada je napolju divan majski sunčan dan, a ja sedim negde i „programiranje cilja po vremenskoj liniji“ i sendvič između.
Tako da može i tako da se postavi priča, a može i šta je fora? Fora je da je moje najjače resursno stanje kada sam razigran i onda sam se trudio da to sve doživim kao igru, jer ako je igra onda je zanimljivo, ako je zanimljivo onda će se to zalepiti za mene. I to je to. Na kraju krajeva ja nisam živeo od toga i bila mi je potrebna dopuna i nisam rešavao neke moje životne probleme, niti sam svet počeo da gledam kroz NLP. To je često zamka koju ljudi tamo posle nekog modula na Practitioneru znaju da imaju. Kada malo počnu da otkrivaju NLP … jel sme da se priča kolokvijalno?
Dragan: Naravno.
Aleksandar: Pa se utripuju. Ijao!
Dragan: Pa idu ulicom i posmatraju.
Aleksandar: Dragane, to je tvoja mapa, to je tvoja mapa, ne ja sam… i tako dalje. Ustvari, šta je, to je potpuno prirodan redosled i proces učenja jer kreće od nesvesnog neznanja i završava se sa nesvesnim znanjem. Sa čim bih to uporedio? Najmanje sudara prave koji vozači? Oni koji znaju da voze, retko ih prave. Retko sudare prave i oni koji ne znaju da voze i toga su svesni pa paze. E, najviše sudara prave oni koji misle da znaju. To je ta faza kada oni pomisle da znaju, a ustvari su tek zagrebali i tek su počeli da rade na sebi i da menjaju nešto kod sebe u smeru koji je koristan za njih i za ljude oko njih.
Dragan: Pa, moram
Aleksandar: Jel ti ok ovaj način komunikacije?
Dragan: Ne, super je! Nego sad si me podstakao sa tim vozači, da moram još jedan put da se pohvalim zato što mi je vrlo bitno to da kažem da sam danas položio za E kategoriju znači CE kategoriju, zato što čitav život maštam o tome da provozam šlepera, da provedem izvesno vreme u njemu. Ja to recimo isto smatram ličnim razvojem. Iako ja nemam nameru da živim od tog posla, to je krvav hljeb, ali imam nameru da bar, bar 7-8 dana provedem u tom kamionu i da steknem to iskustvo, tako da je to i meni isto veoma važno i za moj lični razvoj da probam to iskustvo.
Malo prije si spominjao te znakove, koliko ih prepoznamo, jer ja sam siguran da ništa nije slučajno. Ne kažem da je nešto određeno da je neko odozgo ili sa strane nama isprogramirao šta treba da uradimo, nego ništa nije slučajno u kontekstu da mi ako smo otvorenih čula, da ćemo itekako da pročitamo neki znak, kao što si ti pročitao taj znak da odeš u to osiguranje, da bi ti to osiguranje…
Aleksandar: Izvini, to je bila slučajnost, meni je kriterijum bio da učim od najboljeg i ona je mogla žena da bude u ne znam u bezalkoholnim pićima.
Dragan: Da, da, apsolutno nebitno.
Aleksandar: Ja sam tražio ko to najbolje radi. Aha! Taj neko najbolje radi. Pošto u PR-u dosta ljudi znam… jel taj i taj… i ciljano otišao tamo i shvatio da neću proći sa argumentacijom koju ja imam, mogu samo na to da me neko proceni da imam potencijal za to. Ok, napravio istraživanje, video da ima mesta za mene i video gde je moja različitost u odnosu na uobičajenu ponudu i samo sam na tu različitost igrao. Tad je prošlo, a moglo je da ne prođe. U prodaji, klasičnoj prodaji kada radim prodaju bilo čega, nekada to ne prođe, nekada prođe, zavisi. E, jedino što čovek treba da nauči da bude miran sa sobom, ako prođe „Bravo, Sale, majstore!“, a ako ne prođe „Drž’ se, Sale, idemo dalje, majstore!“.
Dragan: Da, upravo to ohrabrujuće prema sebi i podržavajuće prema sebi.
I želim isto da istaknem koliko je to moćno. Opet se vraćam te dvije godine, na te tri godine koliko ti je bilo vremena potrebno za NLP, da prođeš Practitioner, da prođeš Master, da prođeš ovaj trenerski. To je nekih 60-ak vikenda. Svaki vikend od tih 60 je biti odsutan, pa gde su vežbe i sve ostalo.
Ja sam imao recimo super sreću da sam, da je supruga isto poželela da ide na NLP, pa je i ona onda krenula pa me razumela u svemu tome čak me i podržavala u trenucima kada meni nije bilo do toga, jer mi je nešto u tom trenutku bilo prioritetnije, bar sam ja tako mislio, da me ohrabri da odem.
Pričam u kontekstu koliko je potrebno upornosti, koliko je potrebno vremena za neki razvoj da to ne može, malo prije sam rekao da to ne može preko noći, da to ne može tek tako, da nije instant rešenje. Tri saveta kako imati uspešan ovo, uspešan ono ili sedam načina kako biti…
Aleksandar: Pazi tehnički ono može da znači na nivou veština ili na nivou ponašanja; ono može da da neki rezultat kratkoročno, međutim za veće stvari je potrebno da to ide do uverenja.
Dragan: Da, da, da unutrašnja motivacija da. Koliko je, tvoje mišljenje recimo, koliko je bonus u vidu veće plate ili većeg primanja bilo kog dovoljno efikasna motivacija?
Aleksandar: Zato se nalazimo ovde gde jesmo, zato što se sve svodi na spoljašnju motivaciju.Ona je kao tuširanje, ona je kao prskanje parfemom, ajde lepše ću da se izrazim. Ona je ok i ona donekle daje rezultate, ali odnekle je potpuno bespomoćna, ona unutrašnja je mnogo važnija, a u svari kombinacija unutrašnje i spoljašnje su prava star.
Šta se dešava sa parfimisanjem, špric, špric, špric. Dobio sam veću platu, dobio sam službeni auto, dobio sam bonus ili neke tamo, ok… super neko vreme ja mirišem, međutim i to ispari. Aha! Hoću bolja kola, hoću veću platu, hoću veći bonus, hoću bolju poziciju i tako dalje. E, i onda čovek i onda sistem najčešće stalno spolja, znaš ono štap i šargarepa. To je motivacija 2:0, motivacija 3:0 je malo više, ide, ide više u čoveka, jer čovek je taj koji ima u sebi motivaciju ili nema. Spoljašni faktori dobro dođu, ali unutrašnji su ono najvažnije.
Pa evo primera radi, ti voziš, ajde, bicikl i pređeš onih 100 km, pa nekada ti je spolja sunce, spolja duva vetar, nekada ti je 23⁰ stepena koja ti odgovaraju, nekada 35 koji ti ne odgovaraju, pa te otera bicikl 100km u krug kod Dragana Sandića?
On, njegova unutrašnja motivacija. Ovo dobro dođe… da se razumemo, spoljašnja motivacija ako sada pričamo o novcu, a njega si spomenuo, naravno da ja živim od novca, ali opet sad zamisli život gde potpuno demotivisan odlaziš da radiš posao koji je dobro plaćen, ali te apsolutno ne ispunjava.
Dragan: A kako dolazimo recimo do toga da iznutra počemo sami sebe da motivišemo? Da li mora nešto da nam se desi, nešto drastično bolno ili drastično srećno pa da dođemo do tog otkrića ili jednostavno pročitamo znakove?
Aleksandar: Eto, malo sam sad… lepo sam ti pokazao, ne znam! Ne znam! Mojsiju je neki glas govorio: „Idi na planinu, idi na planinu!“ , pa je otišao na planinu i ako su mu se svi smejali; i evo danas mi naše zapovesti koje imamo u našoj religiji ili veri zasnivamo na tom nekom nekad davnom čoveku koji je čuo neke glasove. Znači, nekada ti nešto iznutra kaže, nekad je to neka intuicija, a nekada je to vrlo konkretna stvar, tako da… ustvari lepota jeste u tome. Dragane, ti i ja ne znamo da li ćemo sutra ujutru biti živi.
Dragan: Da, da.
Aleksandar: Lepota života je u tome da iskoristimo…
Dragan: U ovom momentu.
Aleksandar: Ne da iskoristimo nego da upotrebimo da doživimo i proživimo ovo što imamo danas i ovde. A mi danas i ovde radimo za neko naše sutra, pravimo neku našu vrednost. I to je to, bilo bi super kada ne bi vukli prošlost sa sobom, ali prošlost nam vrlo često pravi probleme zato i ovi doktori i terapeuti razni…
Dragan: I žive od prošlosti.
Aleksandar: Svi mi vučemo svoju prošlost sa sobom, ali ovaj ajde da, hajde da današnji dan bude meni najvažniji dan da bude vredan sećanja.
Dragan: Apsolutno se slažem.
Aleksandar: I onda idu one slike sa kojekakvih, je li, putešestvija mojih ili u smislu stvaranja.
Stvaranje je vrlo važno da dodamo, da napravimo neku vrednost svojim delanjem i svojim životom. Ako je to smisleno, ako nešto ima smisao za mene i svrhu kada ste vi u pitanju, onda sam ja u vinklu sa samim sobom. Da i tada živim od novca koji primam, ali ako sam ja ok sa sobom, sa mojim vrednostima onda ću radije raditi za manju platu…
Dragan: A više uživati.
Aleksandar: Ne uživati nego biti ok u skladu sa sobom, nego negde gde ću dobijati više novca.
Važna mi je ljubav, važno mi je poštovanje, poverenje, sloboda sigurnost i radim na poslu sa većom platom gde nema poverenja ili nema slobode.
Meni je sloboda važna. Džaba plata. U jednom trenutku da, ali posle nekog vremena to kod mene pravi lomove unutar mene i ne osećam se dobro, jer ne živim moje vrednosti.
Dragan: Da, došlo je do …
Aleksandar: I to je lični razvoj, da čovek dođe do toga da shvati šta je njemu zaista važno i da se odluči da živi takav život sa jedne strane, a sa druge strane život nas često ne pita, jer vrlo često dobijamo odgovornost za porodicu pre nego što smo upoznali sebe. Evo, sad sam ušao u neku priču koja možda izlazi iz NLP-a, ali onda radim što moram, radim da bih izdržavao porodicu ili da bih plaćao alimentaciju, a ustvari ovaj sve je to spolja, sve je to spolja.
Jesam te zbunio malo.
Dragan: Nisi me zbunio, nego dok si pričao ovo setio sam se nekog dokumentarca, mislim da je australijski milijarder koji je bukvalno otišao na pusto ostrvo gde je sastavio sebi kolibu gde živi. Znači on je zadovoljio sve svoje potrebe koje je imao i shvatio da nije srećan u tom životu… avioni, kamioni i sve ostalo što je imao i otišao je tamo gde može da bude ispunjen. Međutim, kod nas je takvo mišljenje da kada ljudi počnu da se ponašaju nekonvencionalno odmah je čudak, odmah je prolupao, odmah su ga pare, otišao u sektu ili počeo da se drogira. U principu ljudi jednostavno pronađu šta je to što jesu oni. Recimo ja maštam isto tako bar mesec dana da budem čobanin.
Aleksandar: To je sjajno. Ja sam čuo da je svojevremeno Petar Božović, koji je bard našeg glumišta i izuzetan glumac… On i Aleksandar Berček su meni nekako onako baš figure, šta god da rade i sad Žarko Laušević. Ova poslednja serija koju sam gledao, celu seriju Žarko drži. Mislim gledao sam je da bih njega video, njega i njegove dublove koje ima ili već te scene. Neka priča je bila da je svojevremeno kada je bio na vrhuncu slave, popularnosti i svega toga ili kad je imao neke svoje životne krize ne znam, odnosno faze te neke preispitivanja bolje tako reći, ovaj da je otišao na planinu i da je čuvao ovce.
Jednostavnost! Previše komplikujemo život i sebi i drugima, a ustvari što jednostavnije.
Što je kalašnjikov 50 godina puška na svetu?
Jednostavna je, funkcionalna i radi svoj posao. Ima boljih, ali svi nose aka.
Dragan: Da, ali čovek šo je veći, što je ispunjeniji, što je uspešniji on je sve jednostavniji, jer on nema više potrebe da se dokazuje.
To sam zaključio sa Iskonom kad smo kretali i sad smo mi hteli pod jedan krov da stavimo mnogo malih proizvođača, da to brendiramo da napravimo zajedničku priču tipa zadruge i onda da nastupimo i da prodajemo. I onda je bilo takvih situacija da ljudi koji žive od toga vrlo je lako se dogovoriti sa njima zato što znaju šta je, a onaj ko ne živi on misli da je mnogo veći nego što jeste i onda priča ono što bi želeo da bude, a ne ono što jeste.
E, tako je i sa Božovićem i sa drugim velikanima. Oni znaju ko su, šta su i siguran sam da je sa Miškovićem ili bilo kojim našim velikim biznismenom mnogo jednostavnije razgovarati nego sa mnom, jer on nema potrebe da se dokazuje, ja moram nekom da se dokazujem koliko sam ja pameten, koliko sam ja dobar.
Aleksandar: Ja bih ostao na Božoviću, za njega pozdano znam da je kvalitetan.
Dragan: Ne sumnjam u to. A de mi reci, druže… ovako, mogli bi već polako i da privodimo kraju.
Aleksandar: Ja tek krenuo, kad ću u trenerci da pričam?
Dragan: Super.
Aleksandar: Stani, stani, ja sam gospodine Sandiću zbog tebe danas obukao sako, farmerke i košulju. Od kad je počela korona ja to oblačio nisam, šta da ti kažem.
Dragan: Hvala ti na tome!
Aleksandar: Gde da propadne, baš bi bila fora da imam i u trenerci intervju. Niko ti neće doći u dve garderobe razumeš.
Dragan: Ništa, onda ćemo na Divčibarama. Pošto si zadnjih godinu i nešto veoma često tamo, onda ćemo gore da napravimo.
Aleksandar: Na Divčibarama nemamo ovakve uslove gospodine dragi.
Dragan: Imamo dnevnu svetlost, imamo cvrkut ptica, imamo domaću jagnjetinu, sir, kajmak, to su uslovi koji su kvalitetniji nego ovi zatvoreni, jer moramo da dišemo punim plućima, je li tako? Moramo da gledamo gore ako hoćemo više da vidimo.
A što bi rekao Njegoš „Ko na brdu ak’ i malo stoji vidi više no onaj pod brdom“, tako da ćemo odozgo sa vidikovca mnogo lepo to da vidimo.
Volio bih da mi, da te pitam isto, koji su ti neki naredni planovi za tvoj dalji lični razvoj?
Znam da se razvijaš, bukvalno svakodnevno da istražuješ, da saznaješ i nove stvari. Da li imaš neki pravac recimo u koji si zakoračio, koji ti je bio izazov u zadnjem periodu i u kom želiš da tražiš sebe?
Aleksandar: Pa znaš šta, baš sad smo došli do teme ličnog razvoja! NLP je bio u nekoj fazi mog života lični razvoj, onda kako je vreme prolazilo shvatio sam da je NLP fantastičan za moje neko dnevno funkcionisanje. Onda sam imao neke, i to par godina traje, periode gde sam imao lomove. Znaš, najčešće iza širokog osmeha se krije kopleksna životna priča. Ne pričam sada o meni, generalno o ljudima koji imaju taj neki osmeh, koji se raduju životu. Naučili su da ga cene. I onda sam shvatio, ne shvatio nego meni lično NLP nije bio dovoljan da da odgovore na pitanja koja su meni tada bila potrebna. Ja njega i dalje koristim, ja na mojim treninzima izuzetno radim primenjeni NLP i on je fenomenalan u svemu tome.
Onda sam imao fazu kada sam se okrenuo energijama. Shvatio sam koliko su energije važne i u suštini mogao bih da kažem rečenicu „Sve je energija“. E, sad sa „Sve je energija“ ili nekim čakrama ili nečim, baš ne mogu da uđem u firmu i da držim treninge o prodaji, o rukovođenju. „Dobar dan, znate sada ću ja vama malo da uradim neki reiki na daljinu.“ i slično. Onda sam krenuo malo stazom duhovnosti. Mi malo zaboravljamo ko smo i odakle dolazimo. Zaboravljamo ko su naši bili. Znaš, mi imamo poput drveta hrasta, imamo lepo korenje i nekako sad ovaj novi način života i ovo što nam se dešava da nas ima i fizički manje i kurtuloški identitetom, gubimo taj neki naš identitet. Malo smo zaboravili tu našu veru. Pazi sad ovu rečenicu: „Gde je više brige, tu je manje vere!“.
Čovek koji veruje manje je zabrinut. Mi sad imamo eksploziju psihoterapije, anksioznosti, depresije i ne znam koječega. Pa mogu da postavim pitanje sebi, a kad je poslednji put taj čovek otišao u crkvu? Ne mislim kao građevinski objekat, šta ko misli o popovima i tako dalje, nego kad smo poslednji put vodili računa o svojoj duhovnosti koja nas je održala. I to nema veze sa religijom, da li je Islam, da li je katoličanstvo, da li je pravoslavlje. Taj deo je vrlo zanimljiv, znači energija, duh, duša, telo. A da bih malo bolje shvatio sebe, ja sam sad već u toj nekoj fazi kada, ok ovo je taj jedan deo koji je onako malo neuhvatljiv.
Ono što je uhvatljivo, trenutno se bavim organizacijskom transakcionom analizom. To je neka vrsta onako psihoterapije, psihologije generalno i vrlo lepo objašnjava ego stanja čoveka i transakcije između nas i scenarije životne koje smo doneli kad smo bili mali. E, to je ono što nas iz prošlosti muči pa vučemo sa sobom, a da nismo ni svesni šta smo to povukli i šta smo odlučili kad smo bili mali i to mi mnogo pomaže da bolje sebe razumem. To je jedna stvar, jer sada više znam da manje znam, odnosno da ništa ne znam, nego pre 10 ili 15 godina.
Sa jedne strane, a sa druge strane vrlo mi je zaniljiv taj koncept da probam to da primenjujem u organizacijama. Jer ako je organizacija poput organizma, je li, složen jedan sistem i ako to radi kod čoveka, kod individue pojedinca, to je jedan način rada, ajde da vidimo kako te modele, te postulate možemo da primenimo u organizaciji. E to je onako lep izazov,to mi je poslednje što je onako za široki auditorijum.
Dragan: Super i koliko još, mislim ne znam kako funkcioniše, da li imaju određeni nivoi ili planiraš naredni određen vremenski period dok ti budeš želeo da se baviš time ili je to vremenski određeno koliko ćeš time se baviti?
Aleksandar: Opet ona priča, znaš negde sam sačuvao ono dete u sebi koje je radoznalo. To je kreativno dete, ego stanje kreativnog deteta.
Dragan: Da, da.
Aleksandar: I ne dozvoliti onom svom unutrašnjem kritikujućem roditelju da previše maltretira jadno dete dole.
Ja sam negde zadržao to kreativno dete kod sebe. Postoji još neko slobodno i adaptirano, da ne pričam sam, buntovno ili šta ja znam. To slobodno ili kreativno, ono me je dovelo do transakcione, kao što me je u nekom trenutku nešto dovelo do treninga, posle toga me je nešto dovelo do NLP-a, pa onda naišao neki coaching, pa reiki, pa hipnoterapija, međutim nije to sudbina, nego je to ne vrtim život u krug nego se trudim da budem u spirali. Ono je neminovno da se ja vratim na istu tačku, oblast, zonu, ali je važno da sledeće godine u ovo vreme što bi rekao Malik Malik, svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem, idem preko mosta, Emir Kusturica ili ko je to već rekao od psihologa starih. Važno je da ne budem na istoj tački nego nek postoji razlika između, jer ponavlaju se. Život je ciklus ustvari, ciklusi se ponavljaju.
Dragan: Vidiš ovaj, pitao si me par puta šta ćemo da pričamo i ja sam…
Aleksandar: I ne prestajem da se radujem onome što će biti sutra, šta god to bilo.
A telo osećam, telo se već ne raduje onome sutra, znaš 50, ali jedva čekam sutrašnji dan.
Dragan: Završio bih ovu rečenicu, ovaj nismo se dogovarali šta ćemo da pričamo. Ja sam znao da želim da razgovaram sa tobom i želio sam da dokumentujemo to, zato što misim da nekima može biti inspirativno upravo i taj način kako si ti krenuo na trenerski da budeš trener i tako dalje, ali je ispalo kao da smo se dogovorili.
Završavamo ako se slažeš sa tim spiralnim, sa tim vrabac u ruci golub na grani i sa tim znatiželja, koliko je bitan taj izlazak iz zone komfora. Onaj ko nije statičan, ko je dinamičan, ko hoće da vidi šta je to iza, šta je iza ćoška, šta je sledeća ulica, šta je iza šume i tako dalje, on stalno traži načine da se razvija, da ide da pogleda i to da. Tako da, druže, hvala ti mnogo na svemu!
Aleksandar: Mogu samo da dodam, hteo sam da dodam nešto?
Dragan: Naravno.
Aleksandar: I naravno da to svako u skladu sa sobom radi. Nekome je dovoljno ovoliko, neko će ovoliko, neko će da traži celog života, neko će da prestane. Znači svako prema sebi, sebi da nađe meru.
Dragan: Savršeno si rekao. Ovo nije pro forme, savršeno si rekao. Lični razvoj jeste upravo to da svako prema sebi nađe ono što mu je potrebno, da napravi tu jednu malu razliku u odnosu na ono što je bio. Da li je to kilogram manje, da li je to kilometar duže, da li je to jedna knjiga više.
Super, hvala ti mnogo na divnom razgovoru!
Aleksandar: Hvala tebi!
Aleksandar Šakić
Dragan Sandić
Pogledajte i ostale naše blogove
Skorašnji komentari