063 269 685‬ info@fokuscentar.rs

Da li moramo neprekidno razmišljati o nečemu kako bi došli do rešenja ili možemo doći do rešenja dok ne razmišljamo intenzivno o njemu?

U prethodnom blogu „Svako za sebe bira najbolju opciju“ pisao sam, između ostalog, koliko mi je bitno da budem sam sa sobom i koliko mi je bitna fizička aktivnost, po mogućnosti bar višečasovna ako ne celodnevna ili višednevna. Tako sam napisao:

…da je sasvim u redu što povremeno poželim da budem sam sa sobom i da to uopšte nije zanemarivanje porodice, posla, društva…“

i

 „Da rešenje samo dođe do mene tokom tih aktivnosti, bez intenzivnog traženja rešenja. Neke od najboljih ideja sam dobio tokom tih dana. …“

Verujem da će vam biti zanimljivo da pročitate šta o tome kaže psihologija, kao i da sami sebi malo bolje pojasnite:

      • Zašto dođemo do ideje ili nekog rešenja, a da uopšte nismo o tome intenzivno razmišljali? Izgleda kao da je posle nekog vremena rešenje samo od sebe došlo.
      • Zašto bolje razmišljamo kada imamo neku fizičku aktivnost?

Tako da nas manje grize savest zašto „stalno“ ne razmišljamo o problemu dok ga ne rešimo ili zašto idemo na trening a problema preko glave. ? ? ?

U svom kapitalnom delu „Elementi psihologije“ Kreč i Kračfild pišu:

Stvaralačko rešavanje problema – opis procesa

Teškoća i složenost problema, sposobnost mislioca, njegove radne navike, zaliha starog znanja, njegova motivacija i ličnost – sve to utiče na onaj niz događaja koje sve zajedno nazivamo jednim imenom – procesom stvaralačkog rešavanja problema.

Postoje četiri faze stvaralačkog mišljenja:

Prva faza: PRIPREMA.

Faza priprema se može ukratko opisati kao period u kome se mislilac upoznaje sa različitim svojstvima problema i u kome „igra“ ideja započinje. Sklop draži izaziva najpre jednu, a zatim drugu asocijaciju. Često te asocijacije izgledaju slučajne i „slobodne“ po svojoj prirodi, određene zahtevima samog problema, ali ne i sasvim ograničene tim zahtevima. Postepeno se zauzima jedan disciplinovaniji stav.

Izvesne sugestije i ideje se odbacuju, druge se brižljivije ispituju, te ozbiljno rešavanje problema započinje. Često ova faza brzo i bez ikakvog vidljivog „skoka“ prelazi u fazu iluminacije i verifikacije  – i problem biva rešen.

Druga faza: INKUBACIJA.

Može biti veoma različita po svojoj prirodi i po svome trajanju. Ona može trajati nekoliko minuta, nekoliko dana, nedelja, meseci ili čak godina. To je faza u kojoj se problem stavlja na stranu i u kojoj se na problemu ništa „svesno“ ne radi, ali posle koje ponovno obraćanje pažnje na problem dovodi do brzog rešenja – ili bar do brzog napretka – koji prevazilazi ono što je ranije postignuto.

Svedočanstva stvaralaca su prepuna opisa procesa inkubacije. Matematičari, pronalazači, pesnici, naučnici, slikari – svi oni svedoče da se ovo ili ono rešenje neobjašnjivo javlja za vreme brijanja, ili kupanja, ili za vreme slušanja muzike na nekom koncertu, ili prilikom obilaska Hamsted-parka. U postojanje ove faze se ne može sumnjati.

Postoji mišljenje da se za vreme „tihog“ perioda ili perioda inkubacije stvaralačko rešavanje problema odvija uprkos nepostojanju svesnog napora.

(Sve ovo ću da odštampam i zalepim na zid kako bih i „naučno“ dokazao supruzi, ali i ostalima, da ja i kada ne radim na rešenju problema da i te kako radim – samo sam u fazi inkubacije ? )

Treća faza: ILUMINACIJA.

Ljudi često, čim naiđu na nešto što im izgleda kao opšte rešenje problema, pretpostavljaju da su problem rešili i dalje ne rade na njemu. Na taj način oni prevremeno završavaju sa rešavanjem problema. Njihova „opšta“ ideja ne mora da bude ispravna.

Iluminacija je identična sa „Aha!“ doživljajem i odnosi se na naglo shvatanje i rešavanje problema.

Četvrta faza: VERIFIKACIJA.

Verifikacija je poslednja faza. Predloženo rešenje može biti  detaljnije razrađeno, ono se primenjuje i proverava. Ako ono izdrži test, problem je rešen.

Mišićna aktivnost i mentalne pojave

Opšta mišićna napetost

Izvestan stepen opšte mišićne napetosti prati svaku mentalnu aktivnost. Tačno je da ponekada g. Obični „mirno“ sedi dok razmišlja, ali po neki put on nemirno šeta gore-dole ili neprekidno dobuje prstima svo dok gospođi Običnoj ne počne da smeta. Svi smo mi posmatrali mladog gospodina Običnog dok sa naporom piše svoj domaći zadatak iz matematike. On pravi grimase, povija glavu na stranu, savija nogu oko noge – jednom rečju – on „misli“.

Bilo da čovek manifestuje ili ne takve vidljive pokrete, izvestan stepen opšte tenzije uvek je prisutan za vreme mišljenja.

Mi koji smo rođeni pre 4-5-6 decenija i te kako dobro znamo za socijalističku filozofiju 3 x 8:

  • 8 sati radi
  • 8 sati se intelektualno, duhovno , kulturno uzdiži
  • 8 sati odmaraj
Još su stari Grci govorili da je umni napor najbolji odmor od fizičkog napora, kao i da je fizički napor najbolji odmor od umnog napora.

Zašto se izuzetno uspešni ljudi redovno bave sportom?

Da li je to gubljenje vremena?

Znam osobe koje imaju preko 1000 zaposlenih a bar 3 puta sedmično za sebe odvoje po 1-2 sata za sportske aktivnosti, bilo da je to trčanje, vožnja bajsa, fudbal, basket, teretana ili pak samo hodanje prirodom…

Da li je to sebično od njih?

Da li je to samo sa svrhom dobrog izgleda?

Višestruka je korist od fizičke aktivnosti i to u svim segmentima naše ličnosti. Zato, ne tražite izgovor u tome da nemate vremena jer trenutno imate bitnijih stvari. Sa vremenom koje odvojite za sebe i fizičku aktivnost i te kako ćete imati bolju produktivnost na svim poljima.

Siguran sam da se slažete sa mnom da veća produktivnost smanjuje utrošak potrebnog vremena za realizaciju!

Pa da li onda sa fizičkom aktivnošću imamo „bacanje vremena“ ili „dobitak vremena“?

Preporučujem da pročitate dva divna bloga, gde pišu o tome koliko im je fizička aktivnost pomogla da postignu kao i da održe taj izuzetno visoki nivo produktivnosti u svim segmentima svog života:

Uživajte u stvaralčkom rešavanju svih problema i naravno u vremenu koje posvećujete sebi!

Vaš MTB_Scout