Priča o mom ličnom razvoju počinje zapravo jako davno, dozvoliću sebi da kažem skoro pre 30 godina. Još kao mala često sam slušala kako mi okruženje (članovi moje bliže porodice) govore „Ma ti si rođena pod srećnom zvezdom“. To meni u ranom detinjstvu dodeljeno priznanje i stečeno pozitivno uverenje čvrsto sam prigrabila kao svoju vodilju kroz život, i kada god sam bila pred nekim izazovom ili se nalazila pred važnom životnom odlukom setila sam se te krilatice i prigrlila promenu.

I promena mi je uvek donela nešto novo i uvek nešto dobro.

Puno godina i iskustva kasnije, kada sam se prvi put susrela sa NLP-om i čula onu (već poznatu): Događajima sami dajemo smisao, i oni zavise od našeg mišljenja i značaja koji mu damo….pa, tada sam osvestila da sam uvek davala smisao prateći uverenje da sve što se dešava, dešava se iz najboljeg razloga za mene (pa kakva god situacija da je bila ili izazov pred vratima) – jer zvezda je ona koja svetli put.

Tako sam koračajući kroz poslednje studentske dane pokucala na vrata jedne velike internacionalne kompanije u potrazi za poslom u sektoru za Razvoj ljudskih resursa, i gle čuda vrata su mi se otvorila i to širom. Ne samo da sam počela da stičem prva iskustva u radu sa ljudima i poslovnim partnerima u zemlji i inostranstvu, već sam dobila priliku da pohađam i čujem mnoge treninge koji su bili organizovani za različite nivoe zaposlenih u organizaciji. Veliki broj trenera i različite teme koje sam slušala davale su mi podstrek i ideje i uvek širu sliku za promišljanje, tako da sam kući dolazila sa željom da nešto novo naučim i saznam i da se trudim više i više i da učim, neprestano učim nešto novo.

Putujući tako kroz lični i profesionalni razvoj osećala sam napredak u svakom smislu, ne samo u poziciji (koja se takođe jeste desila) već i na nivou ličnosti.

Taj lični razvoj i upoznavanje sopstvenih potreba i vrednosti vas ojača, sazrevate i otkrivate sebe i počinjete da razumete i druge ljude, i od tog puta za mene nema lepšeg :). Kada upoznate sebe i kada počnete da cvetate iznutra, miris (razvoj) se i tek kako vidi spolja.

Intenzivno se godinama unazad interesujem za temu komunikacije, ta tema je zapravo bila utkana u sve ostale teme o kojima sam slušala (liderstvo, koučing, timski rad, upravljanje vremenom, stresom, upravljanje konfliktima i td.). U međuvremenu dovoljno sam stasala i napredovala da sam mogla da započnem i držanje internih treninga, i to zajedno sa drugim starijim  kolegama. Što mi je bila velika čast, jer sam učila od boljih i iskusnijih i dopuštala da me usmeravaju svojim pohvalama i dobronamernim kritikama.

Jedan od posebnih trenutaka bio nam je zajednički ritual davanja povratnih informacija jedni drugima nakon završenog treninga. Tada sednemo (zavisno da li je nas 2 ili 3), skupimo sve materijale, sredimo šta je potrebno, poručimo kafu i razgovaramo. Pohvalimo sve što je bilo dobro (važno je isticati stvari koje su bile lepe, jer ne mislim da se lepe stvari podrazumevaju) i onda kažemo šta je to što sledeći put može biti bolje.

Ne mogu da kažem da je uvek prijalo čuti, a ipak sve te dragocene informacije su značile. Time smo jedni drugima bili podrška, i zbog takvog intenzivnog rada i razmene informacija sam postala danas trener kakav jesam. A i ne nameravam da tu stanem :).

Kad smo već kod priča, ima jedna jako zanimljiva, a datira sa početka moje trenerkse karijere i mogu prvog takvog zadatka. Posle 3 meseca rada (čitajte: mlada i zelena) dobila sam zadatak da pripremim neku igru u okviru jednog velikog sastanka na kojem je bilo preko 50 zaposlenih. Igru sam smišljala danima (znate one kratke igre od minut ili dva), za mene je to bio ozbiljan poduhvat. I u meni naravno i treme i straha od javnog nastupa i svih u publici…poslednje što sam pitala koleginicu pre nego što sam ustala da objasnim pravila igre bilo je: a šta ako ja objasnim, a oni ne budu želeli da rade? Koleginica mi je odgovorila: Veruj sebi…i verovala sam i naravno svi su radili.

Sada se rado vraćam u ove dane i kažem: bez muke nema nauke, uči, vežbaj, radi, izlazi iz zone komfora i uspeh će doći sam.

Oduvek me je privlačilo to da razgovaram sa drugima, da prenosim neko znanje, da učim…ali znate, kada jednom stanete pred publiku i sve oči su uprte u vas shvatite da imate odgovornost prema njima da date najbolje što možete, da ih zabavite i podstaknete na dalji rast i razvoj. Shvatite da sa druge strane (iz cipela moderatora) trening ima sasvim drugačiju boju i oblik, a da je to iskustvo zaista posebno i da su najlepši oni utisci zadovoljnih polaznika koji ne štede lepe reči i osmehe. Kada oni krenu kući inspirisani, znamo da smo kao treneri uradili dobar posao. To je ono što me najviše raduje – osmeh, motivacija i mesto više koje se traži.

U vreme kada sam počela da držim treninge počela sam i da samostalno vodim tim od nekoliko zaposlenih. Opet promena percepcije, novo iskustvo i sasvim drugo razumevanje posla, zadataka i potreba. Opet promena koja donosi novo učenje i lični razvoj. Opet nešto drugačije i nešto što me privlači.

Vremenom sam naučila da usklađivanje i uspešan rad u timu zavise od puno faktora, i sada verujem da su najvažniji ljudski faktor (odnosi) i dobra komunikacija koja podrazumeva s jedne strane uvažavanje i poštovanje ličnosti saradnika kroz postavljanje pitanja i podsticaje i sa druge strane kroz davanje povratne informacije, kao alata za lični razvoj.

Uvažiti nekog sagovornika (kolegu, saradnika, prijatelja, partnera) za mene znači saslušati ga, razumeti njegove potrebe, upitati ako nam nije jasno, dati dodatno objašnjenje, pratiti i ohrabriti. Ne lepiti etikete, ne zaključivati… Poštovanjem sagovornika dajemo mu priliku da iskaže svoje mišljenje i stavove, da doprinese svojom idejom, da se oseća cenjeno i dobro u timu u kojem radi, da bude ponosan na sebe. Uvek sam mislila da je puno bolje reći: „Hajde da pogledamo još jednom tabelu zajedno“ umesto onoga „Ova tabela uopšte nije kako treba“. U prvom slučaju ste podrška, u drugom slučaju puki kritičar. Budite onaj koji hvali, na svetu ima već dovoljno kritičara.

Drugi važan element u radu je za mene svakako davanje povratnih informacija, koje dolaze u vidu gore već pomenutih pohvala ili kritika. Pohvale svi volimo, prija nam lepa reč i podrška, budi nam dobar osećaj, ima tendenciju da nas vuče napred. Neka istraživanja sprovedena početkom ovog veka pokazala da je zaposlenima na dnevnom nivou potrebno čak 5 pohvala za bolji lični osećaj i koji utiče na osećaj zadovoljstvo i obavljanje posla.

Cvet cveta kada je u dobrim uslovima, kada dobija dovoljno vode i svetlosti. Ljudi cvetaju kada uče i kada  se nalaze u okruženju koje im pruža podršku i podsticaj.

Kritike, pa kritike kao takve nikome ne prijaju (svi se sećamo barem neke kritike koju smo u životu dobili u školi ili u detinjstvu i svi imamo nekakav osećaj na pomen te reči, sećate se onoga „Kako ste vi samo lenji i neorganizovani, ne možete lepo ni u vrstu da stanete“ ). Ipak, valjalo bi razlikovati kritike, jedna vrsta kritike (povratna informacija) može da vas usmerava ka nekom ličnom razvoju i napretku i druga je ona koja se popularno još i naziva lepljenje etiketa.

Ova prva kritika nam je potrebna, kako nama lično i ljudima sa kojima radimo (to sam shvatila najviše negujući ritual sa kolegama trenerima). A ona druga (etiketa): „Ti nećeš uspeti, ti to ne možeš“ ….da postoji, i ne znači ništa ako joj mi ne damo nikakav značaj. Slušali smo ih raznih tokom odrastanja, možda od roditelja, možda od nastavnika, drugara iz klupe…Svako je radio najbolje kako je umeo i ako ste prepoznali da vam takav način nije prijao, znajte da ne prija nikome. Zato, ako kritikujete  pokušajte razumeti drugu osobu, njene potrebe, i sve činjenice i saopštite tako da uvažavate ličnost i poštovanje prema trudu i radu koja je osoba uložila u zadatak.

Ako niste sigurni uvek možete da pomislite kako biste se vi osećali da vama tako neko saopšti kritiku kako ste vi planirali da je saopštite drugome. Kada kritikujete sebe budite objektivni i ponekad strogi (npr. ako primetite da niste dosledni sebi ili nekom svom cilju, i da vas to već pomalo frustrira pa ste počeli i loše da se osećate, sagledavanje svih činjenica i iskrenost prema sebi i jedan lep dobronameran razgovor i kritika vas mogu pogurati napred).  Kada hvalite ljude sa kojima radite, živite ili sa kojima ste u kontaktu hvalite iz srca, ne podrazumevajte lepe trenutke, male znakove pažnje, lepe gestove i reči. Pohvale kao i zahvalnost su čarobne, neka ih bude što više, onih iskrenih.

Osmehnite se drugima i osmeh vam će se sigurno vratiti, ako se ne vrati nije do vas, osmehujte se i dalje.

Jednom davno čula sam jednu divnu izreku koja kaže: Nemojte se truditi da budete zvezda, stvorite oko sebe zvezdano nebo. Da li to što mi se izreka dopala ima veze sa onom mojom zvezdom iz detinjstva – pa možda, ali sam sigurna da je puno lepše kada jedni druge podržavamo i sijamo zajedno. Bilo da je u poslu bilo u životu.

Razmislite da li ste onaj koji kritikuje ili hvali? Da li slušate da čujete ili odgovorite? Koliko vam je važan sagovornik? Koliko ste svesni šta govorite sebi i drugima? Koliko još možete i želite da učite?

Prilika ima zaista puno….vrata će se otvoriti, samo kada budete spremni da pokucate, a vi znate kada je taj trenutak stigao.

Večiti učenik. Učitelj. Optimista. Hedonista. Ljubitelj prirode, dobrih knjiga, muzike.

Ona koja veruje u osmeh, lepu reč i ljubaznost.

NLP Master & profesor nemačkog jezika & menadžer ljudskih resursa
Jelisaveta Obradović

https://www.linkedin.com/in/jelisaveta-obradovic-73589012b/
https://www.instagram.com/jelisaveta.obradovic/